Prosvetni glasnik

444

НАУКА О БИ.ИНОМ ТКАВ.У

(у нашем случају 16), које кроз отвор на матичиној опни изађу напоље, но су инак све опкољене опненим слојем, представљајући једну ћелицу, у којој се неправилно једна мимо другу крећу 16 зооснора. После четврт сата по изласку из матичпне ћелице, зоосноре се умире и поређају у екваторијалној равни у 3. круга : у једном 10, у другом 5 а у средини лежи само једна зооспора. После једаог сата нриближе се једна другој, али су ипак слободне. Тек другог дана срасту, нестане опненог слоја, ..ојиихје обмотавао и сад ,је биљчида готова. В). ЋЕЛИННЕ ФУЗИЈЕ У ћеличне Фузије долазе сви они биљни делови, који постају на тај начин, што се једнолике ћелице, које нх састављају, потиуно слију, изгубив свој ћелични карактер, иошто се тинови са свим или само од чести растворе. На тај начин образују се кончасти агрегати ћелица, које међу собом опште, и који се, снабдевени мембранама, шире као цеви шш судови по ћеличном ткању, проводећи ваздух или разне сокове. Али и округласте групе ћелица могу да образују ћеличне ' Фузије растварањем својих мембрана и образовањем веће дупље, испуњене соком. Овакве ћеличне фузије називају се жљезде (сложене жљезде), — Расварање тннова ири образо- ( вању ћеличпих Фузија по нравилу бива још на ранијем стуињу развића каквог биљног дела, тако да се ирви постанак ћеличних фузија може иратити само у младим органима. Ћеличне Фузије налазе се само код виших биљака; нема их никако код гљива, алга, лишаја и ВгуорћуУ. Разликују се четири врсте ћеличних Фузија : ' 1) Трахеје или судови (таза, (тасћеае). Први их је открио Малпигије (1670 г.). Налазе се у васкуларним снопићима. Имају танке зидове, већином са простим или ограђеним норама, а често су спирално, прстенасто или мрежасто задебљали између поје- ! диних пора. Цело иротонлазматично тело а и остали ћелични садржај иојединих ћелица изгуби се , те су трахеје обично иснуњене ваздухом. Но облику мембраниног задебљања трахеја или судови називају се:

а) сииралне трахеје или сиирални судови б) ирстенасте „ „ ирстенасти „ в) мрежасте „ „ мрежасти „ г) лествасте „ » лествасти „ д) иорне „ „ иорни „ Најређи су прстенасти, а најраепрострањенијп порни судовп. Трахеје ностају из низа једно на друго поређаних ћелица, иошто се но свршеном дебљању мембране раствори час хоризонтални час коси тин пзме^у две ћелице. Чим си развила структура мембране и растворио тин између две ћелице, одмах се протоплазма са ћеличним једром изгуби, тако да се доцније не може познати ни најмкњи остатак од њих. А и ћелични сок потпуно ншчезне, те трахеје садржавају само ваздух. Ређи је случај, да су трахеје испуњене водом, гумом, смолом, калцијум-карбоаатом. Понекада су испуњене једним ткањем, које је састављено из елемената, названих „тиле" '). Ако су попречни тпнови између ћелица, из којнх постају трахеје, управни на бочнпм површинама, онда се они већином потпуно ресорбују, тако да цео низ ћелица, које образу.ју трахеју, представља потпуно отворену цев. Али се често ти тиновп рееорбују само местимнце, а њихове поједине нартије заостају, образујући мрежу (НеПапШиз, (ЛгзЈига и д. д.). Код кончасто задебљалих трахеЈа образује се 1. велика пора, која заузима највећи део тина, а заостаје само узани обод. У овом случају граница између две ћелице једва се познаје. Код порних и лествастих трахеја образује се у тину пли једна једнна округла пора у средини илп пак више њих, ко; е постају на тај начин, што примарна опна тина задебља на поједичим местима, а незадебљала места одмах се растворе. Дужина појединих ћелица, које састављају једну трахеју, у толико је већа, у колико трахеја раније посгане, јер се њене ћелице при даљем уздужнои растењу целог органа и саме продуасују. С тога су чланови (ћелице) прстенастих и спиралних трахеја (а ове рано ностају) неколико пута дужи од

') Тале (РиПгеПеп) јеоу паренхиматичне спљоштене ћедице, које поотају из околног ткања .улазе у шупљину трахеје и ту се потпуно развију.