Prosvetni glasnik

7?4

О К\РАКГЕРУ II ОБРЛЗОБЛН.У КЛРАКТЕРПОСТИ

0 КАРАКТЕРУ И ОБРЛЗОВЛЊУ КАРАКТЕРНОСТИ (Беседа, држана 12. Јануара 1885 г., приликон ирославе Сн. Саве у београдској Учитељској III колн)

Поштовани Зборе, Ово је данас 15 пут, што наша Учитељска Школа дочекује и прославља сриског просветитеља Светога Саву. За тих нуних 14 година, а не пунпх 15 школских година (отворена је свечано на дан Св. Саве 14. Јануара 1871 год.) она је нрошла кроз разне мепе и претрпела је различите промепе. — Седам година беше она у Крагујевцу, а ово је осма година, од кад се налази у Београду. Тамо је имала три разреда, а овде има четири разреда. Тамо су сви ученици жпвели заједно о државпом трошку, а овде живи сваки за себе, с помоћу државног благодејања и о свом трошку. Тамо је могло бити највише75 ђака у школи, а овде више него два пута толико. — За то време више пута се мењао закон о уређењу школе; а јот чешће су мењана разна иравила школска. Тако исто често су се мењали наставнкци, а још чешће управитељп ове гаколе (7 пута за 14 година) ! Поред тога, сваке годипе се мења од нрилике једна трећина ученика : одлазе пајстарији, којих обичпо има најмање, а долазе најмлађи, којих има иајвише ; и то, долазе учеиици млађи н старијц, из ниа;их и виших разреда разлпчитих гимназија и реалака и из стручних школа, с бољом или слабијом научном и осталом васпитном спремом, с иоложеиим пријамним нспитом или без њега, с више илн мање утврђеним наникама, добрим и рђавим, и с више или мање искуства, пријатног и непријатног ; долазе из различитих крајева свих српских области, с правилним и ногрешним говором, с јачим или слабијим осећањима нацноналног ноноса и родољубља, и с већом или мањом оданошћу својој вери и држави ; долазе ученици махом сиромашног материјалног стања, упућени на променљиво и сумњиво добијање државие номоћи, или на још сумњивије поучавање туђе деце, или на тешко и мучно послуживање у срнским и туђим породицама. Кад се тому додаду још и сиољашње прилике, које су махом пеповољно утицале на рад и

успех школе, а парочито ратно стање у течају три године, и друге нолитичке прплике: опда није нп мало чудновато, зашто наша школа још није дошла до оне сталности, која је израз нормалног стања и хармонијског, органског развијања овог школског друштва ; није чудно, зашто она још пије добила онај аедагошки тпп, који имају стручне школе ове врсте у другим, напреднијим земљама ; и није чудновато, зашто у њој још не нровејава стално онај илеменити идејализам, који би нашу омладнну одушевљавао за пародну просвету, тако да овде као ученпци и доцније као народпи учитељи никакве жргве не ножале у корнст њену, и да их никаквп други иптереси не могу одвратити од тога узвншенога позива. Помињући овако променљивост и несталност наше школе, готово и пехотице памеће ми се питање о карактеру. Па и иначе, кад год мало више обратим пажњу на наш школски и друштвени живот, пстиче ми се у свести то нитање, и све ми се чини, као да у садашњем времену нн у чему не оскудевамо толико, колико у кчрактерима ; а нризнаје се већ и у науци, да угледпн карактери имају највећи утицај на друштвенп напредак. Зато ћу ову свечану прилику, кад славимо спомеи па.један идејал карактерности, употребити на то, да — са психолошко-педагошког гледишта — проговорим пеколико речи 0 карактеру и образовању карактерности I. У часописима читамо често и у друштву слушамо још чешће — различите жалое : на несталност у цељима и тежњамаи превртљивост у придржавању нзвесннх начела и праваца ; на колебљивост у одлучавању и новодљнвост у самом раду; на површџост у мишљењу и иеследствепост у животу ; на страсност у уживању и иристрасност у.пре-