Prosvetni glasnik

762

О Н А Р О

Д Н О 0 т и

тијског и северног мора, имађаше нод собом више митрополита. Нас овде највише занимају два така митронолита , моравски и еремски. Св. Метод радио је најпре у Велеграду, а кад словенска дрква порасте и затражи стални организам, особито од како Метод поста са свим независан од Рима, те стаде одређивати особене митрополите, он за митрополита Велеградскот постави Горазда ( Агатона), а за сремског Саву, своје ученике, а сам се пресели у средину Велико-Моравске, и Словенства у опште, у Острогон, или у оближњи манастир код Столног Београда, који као да и краљу Светопуку беше столица, носледњих година његове владе. Одатле се св. Метод, као последник некадашњих архиепископа прве Јустинијане (данас развалине близу Скопља)> који имаху велике повластице, она.ко исто јављао, као што то доцније чинише с успехом архиепископи и патријарси српски, и архиепископ охридски. Св. Метод умре 885, а после године дана наста гоњење словенске цркве, изазвано плеткама латинскога бискупа Вихинга, и за собом повуче и пропаст велико-моравског краљевства. Гоњење поче 886 протеривањем еловенских владика: Горазда, (коме св. Метод на самрти беше наменио своју архиепископију), Саве, Наума, Елименте и Анђелара. Словенска црква после смрти Методове оста безглавна; али њена јерархија, њени манаетири и остале уетанове остадоше под врховном управом цариградског патријарха, не само у Бугарској, Србији, Хрватској и Далмацији, где узалуд покушаваху да еловенску елужбу божју. замене латинском, па и унијатском ; у Пољској, последњи остаци трајаху, еве до времена летописца Длугоша (1415 до 1480); на Лаби и у балтијеком приморју, еве до 13 и 14 века, кад је немачки калуђери е великом муком искоренише; него и у Велико-Моравској, којој принадаху Моравска са Чешком и Панонија.

Моравске и чешке владике беху еве више притешњавани од Немаца. На против, словенска црква у Угарекој, уз коју пристајаху и Мађари и Румуни, доби неочекиваног полета. Острогонеки митрополити владаху се као поеледници Методови, и знадоше кроз тисућу година одржати то евоје уважење, и ако за то време настадоше многе и велике иромене. Под моћним утицајем тога митрополита, и његова еремскога колеге, на краља и народ, носташе многи манастири по Угарској, Ердељу, Хрватској и Славонијп, који као једини расадници хришћанско-словенске културе замењиваху школе, и нри том развитак старе словенске књижевности тако јако унанређнваху, да су и сами закони краљевпне Угарске нисани и обзнањивани старим словенским језиком, па превођени са словенскога на латински. Још из 17 века има примера да је стари словенеки црквени језик вредио као општи језик за еаоразумевање, не само у земљама круне угареке, него и на целом истоку. И Турци у Цариграду, шта више и Мамелуци у Мисиру разумеваху га, особито у његовом српском дијалекту, и говораху њиме. Није чудо дакле, што неки наши сународници и данас зову себе Словинцима, и свој језик словинским. Острогонски митрополити с концем 12 века, нод окриљем краља Беле III, иочеше се ириклањати Риму, и тада се прекиде веза између Чеха, Мораваца и њих. Још се 1204 пана Иноћентије III жали краљу Мирку, како у Угарској „има само један једини манастир латински, а грчких има више". У том прелазном периоду, 13 и 14 века, долазе већ латинске владике, или који латински знају говориги, као супротне владике словенскима, али велики број богатих словенеких православних манастира није било лако уклонити, јер је народ с њима држао. Због прегона тих владика, беше често крвавих сукоба. За то Напе препоручиваху изреком смотреноет