Prosvetni glasnik

0 II А 1- О Д II 0 С Т II

771

царствож, с једне стране, и са римским католичанством, с друге, у којој је наш народ дуго бивао час победилац а час иобеђени, док није основао најпре мале племенске државице, а за тим општу народну државу. Даљз, другу сјајну тачку српске историје у Средњем Веку чине краљеви и цареви од владалачке лозе Немањића: Немања, Стешан првовенчани и Милутин, а особито Душан. Ва његово време Србија стајаше на врху југоисгока европског, Срби имађаху свенародну државу своју (на и опет беше Срба ван граница Душанове царевине), беху удружени с Бугарима; срнски цар, као најугледнији међу владаоцима источних хришћана, тежио је да, на место труле византијске царевине успостави чврсту и једру словенску, те да тим уједно буде и врховни заштитник источне цркве. Колико Душан беше силан, може се судити по његовим уговорима са млетачком републиком о освојењу Цариграда. (Гл. Ас1а агс1птИ Уепе^). Млецп, тада једна од великих сила и прва поморска држава, задовољаваху се мањим делом. А каква су држава у оно време били Млеци, најјасније ће нам показати једна статистична белешка у лондонском листу Тајмсу, по којој тадашње млетачко бродовље, да је дотрајало до прве половине овога века, дошло би бројем и опремом одмах после енглеске Флоте, а то ће рећи, на другом месту у свету. — Па онда, српски јунаци ире Косова, на Косову и после Косова; борба за опстанак српске десиотовине или поткраљевства; па Босна, Херцеговина, Црна Гора, Дубровник, српски ускоци и хајдуци, непрекидни усганци и војевања за слободу. Чим паде Београд, Турци за неколико година упропастише Угарску, држаше је подруг века у својој власти, и претише Бечу, средњој Европи и Италији; па небројена расеља и пресељавања, оснивање Војничке Крајине, и нове борбе, како за своје интересе тако и за туђе. — Покрај нолитичне стране не треба иревидети пи кул-

турно-историјску, него треба и њу ваљано осветлити. Осим песништва, о ком већ говорах, ваља ми истаћи нашу црквену архитектуру и сликарство, Савину књижевну радњу и писце из његове школе, а од наука: богословску, историју и правништво, особито Душаново законодавство и раширену писменост у његово време, манастирске и владичанске школе и њихове књижевне радове, штампање књига и дубровачку књижевност, што све тада и доцније просипаше светле зраке у нашој историји. Ва чудо је како Душан није основао српско свеучилиште, као његови велики савременици: Карло IV, чешки, Казимир Велики, пољски, а после 100 година и Матија, угарски краљ? Један мађарски академик изнео је на свет, да су свеучилишта допирала донде, докле и латинска ученост. То вреди за југ, запад и средњу Европу, али не и за исток. У Цариграду беше Велика Школа, где су се и гдекоји наши сународници учили, као доцније у Болоњи; шта више, цариградски двор беше у 14-ом веку најученији и најобразованији двор у Европи. Мени се чини, да ћу наћи одговора за то у овом месту напред поменуте Гершићеве раснраве (Мале државе, Гласник 52), које гласи: „0 томе нема сумње, и то је већ досадашњим историјским развитком доказано, да култура и наука много боље цветају и много живљега нолета имају, кад има што више огњишта, која се надмећу и ривалишу међу собом, и свако за се ради, према својој способности и својим историјским премисама на заједничком великом послу човечанске културе и образованости. Што мање каква мала држава може имати експансивне тежње, што мање ратоборних и освајачких планова, баш за то што је мала, што мање дакле има новода да се ненрестано бави „великом политиком" и да се брине о општем светском стању, тим интенсивнију (јачу) и већу нажњу и бригу може да обрати на развиће својих унутраш98 *