Prosvetni glasnik

652

НАУКА И НАСТАВА

до сад остајала само празна нада. Међу тим, да се ц ми ие бисмо узалуд трудилн и да не бисмо залутали, добро ће бнти да другим путем одмах окренемо. Место да настављамо теоријску препирку, у којој нн најискуснијима нпје пошло за руком да се сложе, дај да пспитамо неке друге главне промене, којеје псторија претрпела. Ове ће иам промене иоказати праве стихије, из којпх се она доиста састоји и тако ћемо боље и сигуриије сазнатн њен правн значај и њен прави цил>. Изгледаће као да се удаљавамо од предмета, али, надам се, на послетку ће се ноказати да смо дошлн до сигурниЈег разрешева нитава о коме се бавимо. II. Као што је право рекао Л.оренц, XVIII је иек јако изменио историју. Више но икада унесено је у њу критичкога и ФилосоФСкога духа, методичке сумње и велике пезависчости у мишљењу. Више но икад дотле што је било, почело се заиимати историјом свију народа и свију времена, неизмерно ширећп тако поље истраживања н трудећи се да се свуда вскорене бајке, како би се васпоставпла права истнна. Осамнаести је век, впте но пкојп други, имао јасну идеу о идеалном јединству рода људскога, и први је, пре свију других, признао законе напретка. Алп његове пдее, његове павике и његов интелектуални нравад били су у миогоме одсудно иротив-историјски. И пре свега, како је основна замисао Француске ФилосоФије у XVIII веку могла да нађе пута и да у догађајима пронађе идее, дух, кад јз њена осиовна зампсао нодазила од ноставке: да наш дух нпје нпшта но „неисиисана таблица" ЏаЂта газа ), т. ј. да све што је у њему долази с поља, иреко чула, — замисао, коју је Кондиљак превео у своју нознату штатуу, која је, имајућп својих дет чула, постала човек? Осим тога тражнло се од исторпје да се служн методом нриродних наука, у којој су се онда свп васпитавали. И тако са свам нестаде разлике која достоји иамеђу психолошких и природних закона. Али то није доста. Штоје у историји главно, то онда, замисли о човеку кога нестаје (који пролази), кроз векове, развијајући се и дотерујући се заједно с друштвом, те замисли није онда могло бити. Онда писи могао наћи ни што се тцче првобнтног човека друго што, до човека из XVIII века: Философа, критичара, који је свестан свега што ради. Нигде ни трага нема од онога, што светина несвесно ради, а још се мање може ту наћи што од духа народнога илити што од моћи, која је у предањима тодиких народа. И тако остадоше тајна

и порекло говора и порекло митологија и порекло друштва; све се то гледадо да објасни онако иекако вештачки, а то не само што никаква ослонца у ствареости није имало, него је често бпвало и порпцање сваке замисли историјске. По теорији „ Друштвенога уговора ", коју је Русо толико развио, зампшљају се људи, који су, пре него што су се још удружили, имали већ тако јасну зампсао о друштву, да су моглн да се препиру о томе, како бн засновалн друштво на начелима правде и разума. Што се нас тиче, за нас је јасно као сунде, да људи нису имали никаквих идеа, ире иего што су умели да говоре н да су се идее у њих образовале заједно с моћи говорења. Још нико није видео, вели Макс Милер, да пдеа иде по свету и да тражи реч за се, ннти пак реч пде те тражи идеу своју. Међу тим, онима што су живели у XVIII г.еку, говор нпје био, као нама што је, самоникли, првобитни, несвеснп пропзвод духа човечјега, којп је с њиме научпо у једио исто време и да мисли и да говори, већ им је био људски ароналазак, јер су људи, пре него што су умели да говоре, већ пмали разговетне идее о томе како ће се удружити и споразумети се, којпм ће звуцима исказати те идее своје. То се исто вели и за митологије. И оне нису биле својевољни производ народне маште, већ су их философп изумели, јер су, у опа првобитна времена, гледалн да у басне умотају апстрактне идее, те да пх тако прикажу светпни, јер их иначе светина не бп разумела. И тако место да се лепо објасни то што је са свпм појмљиво у друштву, у језицима. у митологијама, једпни је пут био, да човек XVIII века, цди, као што вели Тен, разум што размишља сиђе до нрвобитних извора. А зар оно тако назваио природно стање, у ко.је се требадо да вратимо за то што у њему дарују правда, човечност п доброта, а науке, вештине и друштво само су га изопачиле, :зар то не значи окрепути тумбе свукодику историју, којој је природно стање човечје друштво, у коме само можемо да будемо морадни, поштени и образовани? Зар то не значи метнутн онај идеал, коме имамо да гредемо, пре иза леђа, но истакнути га иепред себе? Зар то нпје окреиути наопако историју ? Па каква нам је и сама замисао Француске реводуднје ? Треба разрушити прошдост, а с њом и друштво што сад постоји, па га васпоставити из нова на основима чистога разума. Зар и ово није порицање псторије, која сматра да садашњост истиче из прошлости и да се само и из једое и из друге може да развије будућност? Ко год хоће да сруши садашњост, тај иде на то, да се вратимо у варварство .