Prosvetni glasnik

настава

се књиге брзо исплате: а приход мора да је леп, јер трговци налазе, да је то најбоља „коммершл*. Кад је сва библиотека прочитана, власникје прода у друго село, па набави нову. „Знате ли, да код вас има села, ирича ми један руски журналист у Петрограду, где сељаци плаћају скупље трговцу, само да им завије купљепу робу у новпне, да деца имају код куће шта за читање." Народ дакле хоће да чита ; он купује све што му падне шака. Интелигелција је тек у последње време почела, да му даје душевну храну; ну цео рад њен заједно са сеоским школским библиотекама и с књижницама за сељаке — све је то капља у море.према милијунима писмених, који хоће да читају. Док иоједина друштва разбирају, хоће ли сељак да чита и издају сваке годнне неколико књижица за народ, — дотле је једна врста московских књижара стекла грдне капитале на народној књпжевности. Књижаре те изазвала је потреба; тек од последњег времена почела је пнтелигенција учитп од њих, како треба растуривати књиге у народ. Сви су они прости људи, прави мужици, који једва знају које како читати; ну, живећи на селу, видели су још пре 50 година, да сељак хоће да чпта, па се латили посла онако, како су знали и умели. Они су, издајући књиге и слике за народ, кроз читаве деценије, снабдевали села чигањем, будили љубав према књизи, проносећи штампану реч у иајдаље крајеве пространог царства руског — и то је њихова највећа заслуга. У прошлом веку, пише Пругавин, кад су учена и полуучена господа у Русији презирала сваки рад иа пољу народне просвете; кад је све што се звало ниродно било ниско ; кад су народ чак у званичпим документима величали „подлш!"; кад су књижевницп ТредвлковскШ и Сумароковт. називали подлом сву поезију народну, а Кантемирт. и Барковг све народне слике (лубочннл картинки) „ негодншми и гнусними " : — онда су једино лубочни сликари мислили о народу. Ни у нашем столећу нолуучена господа нису хгела да зпају за народ, за сељачке певоље и потребе. Кад је славни руска научењак И. М. Снегиревљ поднео 1824. год. „Обтеству лгобителев россшскои словесности" свој чланак о лубочним сликлма, чланови се иостидеше народа н посумњаше, да ли треба примити раснраву о таком „ношломт. пловдадномт." предмету, који се тпче „ черни ". На крају крајева примише, да штампају под условом, ако научењак пазове свој чланак „Простонародннл изображешн". И у то доба бринули су се за душевне нотребе народне, по свом најбољем знању и умењу,

оцевп данашњих лубочних књижара. С те тачке треба оцењпвати рад њихов; једино с тога гледишта има он велпке вредности. По садржају свом. разуме се, да књиге и данас потпуно одговарају својим полуппсменим издавачима, познатим у руској књижевноети под именом , лубочние издатели °; њихова издања „ лубочнчл каргинки, 1 ") читава „ лубочнан литерагура", и данас су најглавпији мотор сељачког образовања у Русији. Москва је легло и седиште лубочних издавача. Тамо око »Илинских врата" и историјског „Пролома", пише Пругавин, савили су своја гнезда све најкрупније издавалачке Фирме те врсте: И. Н. ШараповЂ — сад 0. В. Л.узина, Сбггипђ и С°, Губановт>, И. А.. Морозовт., и Абрамовт.. Свн су опи почели свој рад пздавањем слика за народ, јер је слика доступна и сваком неиисменом, а књига само нисменом. Долази то и отуд, што руски сељак врло воли слике. Чпм уђете у сељачку собу, пашће вам у очп неколико слика на зиду. Љубав руског сељака према сликама најбоље карактерише овапричч: Старина сељак, враћајући се кући са својом женом, нашао на иуту испнсан лист писаће артије. — Крсти се, стара, рећи ће жени, имаћемо код куће „грамотку". — А ти, старн, велн му она прилепи грамотку на зид: све Ке у изби веселије бити. Осим слика лубочни књижари највише тргују књигама, којесами издају. Пругавин наводи годишњи обрт њихов, из ког се најбоље види, колико сељак троши годишње па слике и књижице. И тако: Снтин п С° • . 300,000 рубаља Л.узина, наслед. Шарапова • 150,000 „ Морозов, А. В. 100,000 „ Губапов, Е. А. 80,000 „ Абрамов, А. 50,000 „ Мали издаваоци, као Понома- 1а.пппп рев, Ф. Морозов и тд. • • ј ' " 720,000 рубаља Толико продају годишње московски лубочници. Да добијемо приближну суму, колико сељаци у Русији у опште троше годншње на књиге, треба овамо ') Иае то не налази се у схарој руској књижевности; први га је на научном језику унотребио И. М. Онегиревт. у својим чландима 1822. и 1824; он мисди, да име то долази од речи л у б ђ , т. ј. липова кора, а тавдђе и липово дрво, на ком су резане прве народне сдике, као што се види с дашчида из XVII. века. Д. А. Ровинск10 пак, у свом делу »Русскјл народонл картинн«, слаже се с мишљењем Трохимовског, који говори да то име долази од лубових корпи, у које су офење (растуривачи) слике слагали и у којима су их носили. У првој половини нашег столећа име л убочвни давало се свакој работи, уређеној на брзу руку слабо и рђаво. Доцније стадоше га пршпивати и вњигама, што их издају за народ извесни московски књижари.