Prosvetni glasnik

ПИСМА ИЗ

легроградл

489

чити занат, који би им дао хлеба и осигурао би их за борбу у животу. Спремајући се код куће из разних »предмета« и радећи у школи, ученик нема времена да уз то учи код оца какав занат , да га учи док је мали; а кад му је 15—17 год., т. ј. кад сврши грађ. школу, срамота га је, као »образованог" човека, да код свог оца, рецимо обућара, седне, па да ради оно што је мали шегрг од 8—10 година већ одавно научио. Син тражи „благороднијег" посла од оца и у том тражењу и нераду једе очеву зараду , док се после очеве смрти не нађе на улици с одличном сведоџбом из грађанске школе, ну без коре хлеба. Од таквих дечака обично бивају људи, које прост народ презриво зове: Ћ иолубаринг » и које дивпо карактерише руска пословица: „отђ своего отсталЂ, кђ чужому не присталЂ.« Сви би они хтели да буду писари, обнјајући неколико година прагове разних канцеларија и приватних особа, нудећи свој „благородан 11 рад за 5 рубаља месечно (оно, што »неблагородни* оцеви њихови, вредне занатлије, зараде за неколико дана); ну ту их сусреће конкуренција сваковрсног пролетаријата, који избацују гимназије и други средљи и виши заводи, пролетаријата, који је често подобнији од њих. Десет процената можда налазе тим начином зараде, а остале увлачи морална проституција великоварошког живота у блато разврата, стварајући од њих каидидате за пробнсвете, пустолове и варалице, које непрестано извозе из престонице и којих је сваким даном све више и више. Да помогне том злу, намерна је влада, да отвори у тим школама течаје за аакате, особито за коваче, браваре и столаре. Г. Абрамов нротиван је том пројекту. По његовом мишљењу школа учи горе занату, него мајсторска радионица. Доказ је томе најбољи, што свршене ученике разних занатлиских школа, које постоје у овај мах, мајстори примају као шегрте, а не као помоћнике (калфе), не верујући им да су у школи испекли занат као што треба. Друкчије не може ни бити. Младић који у школи учи занат, т. ј. код кога је рад подељен и на занат и на науку, не може га никад онако изучити, као шегрт, који се, у току од неколико година, само тим бави. С тог гледишта код пројектованих занатлиских школа уз грађанске било би још горе, јер би код н>их обука у занатииа била по другом плану и ученици би им били таки, као што су и сада. На што подизати школе, пита г. Абрамов, за тако распрострањене занате, кад их свако може изучити приватно ибољеибрже? Столара, бравара, обућара и т. д. има по градовима и без тога толико, да често гладују, Не вели узалуд варошка пословица: „Киш, вђ собаку — попадешЂ вђ столлпрооветни гласник 1892.

ра. 1( Каква би заслуга била за школу, кад би увећала гомиле и онако гладних занатлија? Г. Абрамов предлаже оснивање других школа, које би биле потребније, јер их Русија нема. „У граду, у ком ја живим, пише пошт. хроничар »Руске Школе", има гомила столара, бравара, кројача, књиговезаца и т. д. који мало те не умиру од глади. Друга половина становништва обрмђује земљу, т. ј. бави се вртарством и воћарством и зарађује тако исто мало као и занатлије, јер продаје сирове продукте. /Буди с дубљим разумевањем техничке прераде плодова, што их дају вртарство, воћарство и т. д. — нема у граду. Ми производимо много кромпира, но „картофелвнии крахмалв« добивамо из унутрашњнх губернија, а виши квалитет — чак из Лондона; код нас нико нема ни појма о томе, како се он производи. Рађа толико разног воћа, да би га могли извозити на милионе рубаља; но како код пас нико не зна како се суши воће и како се праве разни консерви из њега, ми не само што нишга не извозимо, већ добивамо сушено воће из Персије и Молдавске, слатко из Кијева, маринирано воће из Грчке и т. д. Крава и оваца имамо много, али свог сира не производимо; нико не уме да чини коже, да куха сапун,*да прави свеће. Једном речју, цела губернија све продаје у сировини, а доцније прекунљује те исте производе за троструке новце.» Писац тврди, да се у том положају налази више или мање цела Русија, и школе, које би училе народ како да прерађује сирове продукте, удесетостручиле би народно благостање и донеле би обилате плодове. Такве школе желео би г. Абрамов да види место грађанских. Кад би се прве подигле, друге би биле са свим излишне; но по његовом мишљењу не би их требало укинути, већ начинити од њих неку врсту прогимназија, које би спремале ученике за више гимназије и техничке заводе. * * * У недељу, 15. марта, био сам у Педагошком Мувеју (СоллноВ ГородокЂ) на народном читању. Потпуковник Шведов, познати пријатељ Срба, начелник руске болнице у српско-бугарском рату, читао је своје предавање о Црногорцима. Ја сам изнео из њега најпријатније утиске и хоћу на овом месту да у кратко проговорим о њему. Још пре два сахата, кад се предавања обично почињу, сала Педагошког Музеја била је пуна (600—700 седишта), а народ је непрестано долазио. На каси седи војник и једнако даје улазнице. Пет копјејака може да плати и најсиромашнији, па за то је сала пуна најразноврснијег народа. У првом реду седе господа (то су сигурно скупља места), а 63