Prosvetni glasnik

•502

НАУКА И

НАСТАЗА 1

«с познаницма и соученицма, бившим онди тада учител>'ма, а при српској цркви и општини." Месец је дана ту провео, и не осетивши, радо и весело, очекујући брод за Дубровник. Друштво им је био засладио Лук. Мушицки, који приликом једне гозбе захвали Сими на Србијанци, напоменувши да треба да исправи језик, како би је могао и прост Србин читати »па да буде опште сокровиште свега Орпства и његова детства.* Али Сими као да не беше то у вољи, па одговори : «када би ко други поправио, кост и пра би мој у гробу игр о, проиграо б' и пропев'о мртви. Ја л' што мог о, то сам и помог'о. Ак' нијесам талант умножио, а ја ти и не закопао. На видику, ето га освитну, Ни том од мен' нитко с' не надао. к Тада на наваљивање Јевте Поповића, првог издаваоца Гундулићева Османа ћирилицом, обећа, да напише драму «Обилић.» 56 ) На две године по том, Јевта Поповић штампа у Будиму своју (( Милошијаду, бесједно пјесмотворје, у ком се спјева живот, стање. срећа и несрећа Милоша Обилића" ; ово је «пјесмотворје и написао, како вели у предговору, још 1825. године, а по талијанском начину у оМа\ г а гјша. Из Трста је отишао у Котор, у ком се задржао неколико дана, судећи по подацима, којих нам је оставио Сима у Певанији својој књ. I. (од 1833. године), јер на стр. 10. вели: да је неке песме записао „полани (1827.), од некога Херцеговца, у Котору бокељском жив&вша;" а на стр. 29.: «једно вече у Котору, у трахтиру некијем младим Србовима прочитам ову пјесну." Одатле оде на Цетиње, где поста прво секретар Петра I. на место игумана Долчи-а —, а по том и учитељ песника «Горскога Вијенца", потоњега владике и владара Црне Горе. Љуба Ненадовић у четвртој свесци својих дела („КњигеЉубомираП. Ненадовића"), стр. 59., прича о доласку Симину ово: «У то доба један стран, необичан човек бану на Цетиње. По дугачком капуту опасао се херцеговачким појасом, да му не рекну Црногорци: иде распојас као Лацманин; по 36 ) Предизвест у трагеднји Обидић, стр. V.—VII.

врх широких панталона скопчао доколеницв, да не рекну: гаће му се по земљи вуку; за појас заденуо мали нож, да му не рекну : иде као женетина (без оружја). Од Котора до Цетиња, кога је год Црногорца путем срео, склопио му руке око врата и пољубио га у чело. Црногорци освртали(су)се за њим, и међ собом говорили : „овакви човјек још нигда није долазио у наше планине!" Кад је дошао на Цетиње, свети владика загрлио га и рекао : «благо мени !» —Главари црногорски скупили се око њега, и жељно слушају његов говор, а он без прекидања прича. Свака његова реч врло их занимала. Збори чисто црногорски — а није Црногорац, пита по имену за црногорске јунаке и војводе, као за овоје старе познанике, а није их нигда видио; помиње црногорске бојеве, као да их је евојим очима гледао. На његову необичну живост и безазленост у причању, главари су се са братском љубављу смешили." — Вуловић, Годишњица II., 329. (по причању савременика) ирича, да је Сима стигао у недељу или празник на Цетиње, и то у време службе. «Он уђе у цркву, а свој пртљаг остави иред црквом, не знајући куда ће после цркве, јер му у џепу остао беше још само један талир. У маленој Црној Гори — особито онда — морали су одмах сви познати, да је странац. Кад му као странцу принесу свећу, Сима баци талир на тас. Владика се био окренуо из стола, па видевши то, осмехне се. Кад су из цркве изашли, зовне га владика у двор; и кад дође, упита га: «Бога ти, јеси ли ти Сима Сарајлија?" — «Јесам, в одговори Сима, „а од куд ме познајеш?" „По оном талиру — одговори владика — што ти је можда последњи у кеси био." Сима је, како рекох, био и учитељ Радов, можда све до смрти владике Петра I. 37 ) Како је био особитих погледа на сзет, и на васпитање, то је на особиг начин и васпитавао младога Рада. О том васпитању остало је нешто прича. Ненадовић нам Љуба, стр. 62., овако карактерише: «Симина школа 5 ') Вул. Годишњица II., 330. узима, да се Петру I. нису свидели педагогијсви приндипи Симини, те да је Рада послао у Далмацију, а (Јиму аадржао као секретара свога и дао му да пише Историју Црне Горе. У Годшињици пав I. стр. 312. узима, да је прво био у Далмацији па онда (1829.) постао учеником Симиним. Ненадовић Љ. вели, даје био раније у Боци, а од 1827. на Цетињу и ученив Симиа. Ровински, стр. 17., узима да је био учитељ Његошев, од јесени 1827. па до октобра 1830., дакле до сирти Петра I.