Prosvetni glasnik

528

НАУКА И

НАСТАВА

дака, устали су да оборе сина једнога адвоката — малога Корзиканца. Апсолутизам је опио владаоце. Они вероваху да су Богом измишљени, да буду оцеви и неограничени господари својих ноданика. Јиге с1тпо а не по вољи својих поданика дошли су на престо. И с неком дубоком религиозношћу веровала је маса у божанско право апсолутизма. Наиолеон је био тај, који је маси открио лаж божанског иорекла аисолутизма. Ми смо већ поменули да на масу утичу Факта, а не теорије. Крсташки ратови, деморализација свештенства и т. д., убили су аукторитет свештенства код масе. Наполеон је и Фактом показао, да и плебејци могу бити монарси. Он је код масе поколебао и срушио уверење о божанском праву апсолутизма. Бонапарта је постављао краљеве као практиканте, и премештао их по потреби службе, из једне краљевине у другу. Баварска и Виртемберг његовом милошћу (1804. на пожунском миру) иосташе краљевине. Свога пасторка Евжен-а Боарне-а постави за вицекраља Италије ; брата свог, ЈосиФа, за краља напуљског; другог брата, Луја, за краља Холандије; шурака свог Мира (Мига1) за херцега од Берга; маршала Бертије за кнеза Невшатела и т. д. Створио је ново херцештво — варшавско, и нову краљевину ВестФалију, где је краљевао брат му Жером. Све је ово и Русија признала на тилзитском миру. Брата ЈосиФа премести из Напуља за краља Шпаније, а Мира постави за краља у Напуљу. Ма да је и Наполеон хтео родбинским везама да иодигне углед својој иородици, ипак је његова појава била необична — бунтовничка. Сада се гледало на владаоце као на обичне смртне људе. Докле год су допирали Французи, дотле су допирале и идеје Француске револуције. У ВестФалији, Холандији, Рајнском Савезу Ј-кидали су Феудализам, брисали терете Феудалне, маси и трећем сталежу давали политичка права, ублажавали цензуру, стварали систем порезе по имању, реформисали судство и наставу и заводили неку врсту парламентарности. Чувени немачки патриота РгеШегг уоп 81еш увидео је, да се не може иза духа времена, и да Пруска, ако хоће да сузбије непријатеља своје самосталности Бонаиарту, треба да реФормише друштво и државу, да задовољи иотребе масе. Французи су дакле, ратујући, проносили идеје

Француске револуције по Јевроии, те су тако оне постале својина свију културних народа. Оне идеје, противу којих усташе у првој коалицији јевропски владари, сада су заразиле и њихове поданике. Савез јевропских владара истина је победио Наполеона, св. алијансија и реакција ликоваше — али за кратко време. Сам апсолутни Александар I. негодоваше Бурбонима због њихових апсолутистичких тежња. И Бурбони се морадоше приклопити духу времена, и завести неки устав. Никоме од Француских владалаца не иадаше на ум, да сада покуша неуставним путем давлада. Јулијскареволуција — 1830., и Фебруарска од 1848., захватише целу Јевропу, и народи се борише за уставност. Они су у томе успели — данас видимо уставне монархије. Али Француска револуција, норед тога што је извојевала већину слобода политичког, религиозног и ек^номног живота модернога јевропског друштва, има и другу заслугу — она је израдила сувремену ндеју која креће и одушевљава читаве народе. Сваки век има и своју идеју, која госнодари њиме. Она ниче из потреба и развитка друштвеног, и постаје путовођа, компас, за којим се уиравља човечанство. Као што је идеја средњега века била вера, тако је и идеја нашега доба — националност. Као што је некада религиозно осећање кретало људе на далеке иутове и у љути бој, тако данас начело национално креће савремени свет. У име народности, у име потлаченог народа, данас се пружа рукавица. Ни Феудална ни апсолутна монархија не знађаху за интересе народа, но лично за своје. И народ и земља сматрани су као приватна својина владаоца, и њоме су могли да располажу по вољи. Отуда се земље и народи немилосрдно нарчаше и делише и устуиаше победиоцима. Династички интереси били су иокретачи у радњама. Трампиле су се земље и народи, нродавале, куповале, «без обзира на интересе земље и на индивидуалност нације.»>') Кроз цео XVII. и XVIII. в. не може бити ни говора о националној самосталности и индпвидуалности — Јвдном речју не беше националног начела,иојма о националитету, све до француске револуције. Ратови вођени између држава беху освајачке нрироде да којој династији приграбе што више зе') Г. Гершић, 87.