Prosvetni glasnik

ФРАНЦУСКА И ЕНГ.

•ЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА

529

маља. И противу те освајачке политике јавила се мисао о полиТичкој равнотежи, али је то био слаб лвк. Готово сви озбиљни испитиваоци слажу се утом, даје принцип националитета нродунат Француске револуције; само што га неки доводе непосредно из самога покрета, а други онет узимају, да је она била узрок извор развићу његовом. Нема сумње, да је сам нрннцип националности — демократскога карактера. Када се и могао развити принцип националности, до онда, када су индивидуе оне велике заједнице што се зове народ постале свесне своје заједнице и општих интереса, када су стекле ираво да се оне брину о тој заједници, и управљају судбом њезином, а не неко други. Теориски постанак принципа националности треба тражити у признању народнога суверенитета. Она маса, која се у XIX. в. бори за национално начело, у XVIII. в. била је иредмет ћеФова својих суверена. Шта је могло бити друго узрок овој нроменм, до сам принцип сувренитета. У француској револуцији признат је сувренитет народа, призната му је свест, право његовога Ја. А када се да маси право самоопредељења и призна јој се свест, онда она не може бити предмет ћеФова. Признањем сувренитета масе, дакле признањем њезиних индивидуалних права, њезине индивидуалности — признат је и сам принцип националности. Отуда су и сви покрети XIX. в. демократски, дакле тежња демократији, карактерна црта XIX. в. Борити се за национално начело, значи признати једноме народу његова индивидуална права, његову индивидуалност, значи признати му право суверенитета, — а признати то, значи у народу, маси, тражити извор свију власти значи демократију ! Демократске тежње XIX. в. нису дакле апсурдне, или нешто измишљено, накалемљено, већ потреба времена, па и више но потреба — нужност. Одрећи једноме народу његово индивидуално право, нраво сувренитета, значи учинити га аутоматом, који ће да се креће но вољи власника. Зар се цела национална борба не своди на то — да се потчињеним народима призна нраво сувренитета. њихово индивидуално право. Шта тражимо ми друго, до да и Срнс гво буде слободно у решавању своје судбине, да се и њомј прнзна право сувренитета,

нраво госиодарења самим собом? Признали му се ово ираво сувренитета, заиста не би оно — Срнство — пристало да и даље иодноси тешко бреме аргатовања туђинцу, но би одмах пристунило већ слободној земљи српској — Србији. У Француској револуцији иризнато је ираво сувренитета народу. Тиме је у теорији израђен и принцип националности, који је дакле скроз демократскога карактера. Све ово није чињено свесно — с уверењем да се створи нови принцип националности. Напротив, сви борци и радници у Француској револуцији и не помишљаху на овај принцип, већ њихово уверење иђаше и даље до — космополитизма. Они тражаху не да ослободе нацију, но човечанство — индивидуу. Али логика историје друго је хтела. То би био и сувише велики скок. Из теорије прешло се у практику. 11ротиву Францускога народа 1793. г. усталаје цела Јевропа. Ово је била величанствена појава — један народ, коме коалиција јевропских владара хоће да потре слободу, да збрише његово индивидуално право, устао је листом сав, да брани своја права, своје слободе, своје Ја. Војска од занатлија, трговаца, радника и сељака, разбила је војску нлемића! Један читав народ устао је и одбранио своју заједницу, своје Ја. Тиме је та заједница, народ, стекла свест о своме Ја. То је први рођај националне свестп и националног јединства. Крвави пак ратови Наполеоновп, развили су свест о своме Ја, о својој индивидуалности, код осталих јевроиских народа. Својом универзалном монархијом, Наполеон је претио оистанку јевропских народа. Немци су осетили, да њихова слабост у борби с Наполеоном нотиче из партикуларизма. Тежња за националним јединством била је сада са свим природна тежња. Национално јединство и нанионална слобода одушевљавала је Немце. Њихов ЈидепсЊипс! живо је радио на буђењу националне свести. Шпанци су такође листом устали за своју националну слободу ииндивидуалност, херојски, борећи се противу Нанолеона. Фихте,') чувени философ , 1809.г. означио је национални принции као ограничену мисао, преко које треба прећи, и, не обзирући се иа њу, тежити за космоиолитском слободом , а 1811. године, он се обраћа народу не') Г. Гершић, 105.