Prosvetni glasnik

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈЕ

537

После неког времена краљ СтеФаи, иридиком царевог бављења у Содуну, улучи прилику да га зове у госте. Нарочити дакле изасланик бо одређен да цару изјави краљеву жељу, и да га замоли да сам одреди место пријатељском с&стааку. Император се најуердније одазва краљевом позиву, и за састанак одреди село Бојмије, у Маћедонији. Краљ СтеФан упути се тамо да дочека императора, који нешто пз шале, а и желећи да изненади краља, поведе 300 војника и неколико илемића, без икакве друге свите, п дође у село Бојмије, кад краљ СтеФан беше тек на пола пута, у Радовпшту. Глас неочекпваног доласка императоровог, испрва забрину краља, али кад после дозна његове побуде и внде му број пратње, стаде узносити искреност срца његовог и праву пријатељску поверљивост његову, честитајући себи што је у императору стекао таквога пријатеља, Краљ дакле угости имиератора доиста царски, читавпх седам дана, понашајућп се ирема њему као што је владаоцу доликовало, а осмога дана расташе се врло задовољни један с другим. Овом нриликом положише први основ пријатељства краљевић и велики доместик Каптакузин (г. 1333., гл. 28 ). После неког времена Андроник млађи умре од његове обичне болести, главобоље, у монастиру „Вођа", близу Византије (г. 1341., гл. 40.). Квига III. Намесник царскога достојанства, велики доместик Јован Кантакузин, дошав у Дидимотпх, дозна да је српски краљ Стеван (Душан), користећи се смрћу Андроника млађег, иогазио постојећи мир и уговоре, упао у грчке земље и упутио се Содуну, нустошећи Маћедонију. Одвући плена није могао, јер су се становници са стоком благовремено склонили по варошима и градовима. Намесник тада сазва војводе и великаше да се о томе посаветују. у савету мњења беху разна, а намесник са своје стране призна да треба стати на пут срнском завојевачу, али други државни послови не допуштаху уплести се у рат са Србијом, од коЈе би дако потражили задовољења као и од остадих околних народа, који се с њима већ одавно гитрали, само ако преко зиме уреде Флоту и покоре пелоиониске Латпне. „Ја ћу, рече, вдадаоцу од Србије отправити посланика, који ће се, ако и краљ буде вољан, упустити у преговоре за мир, а УЈ^Дно ће покушати да сазна и коликом силом краљ располаже. Ја држим дакде да није увиђавно навлаш дражити суседне народе, кад нам је мир с њима најпречи. А кад уредимо наше домаће по-

слове, лакше ћемо ступити противу оиасности којанампрети од стране Србије" (гл. 6. 12.) Ове разлоге намеспикове сви гласом иохвале одобрише, и одмах буду изабрани посланпци :)а Србију, који, дошавши Душану, успеше у преговорима својим да обнове пријатељство, на основу првашњег стања. Али док су намесника у Дидимотиху овакове бриге занимале, лукави Апокавко у Византији, који је одавно мрко гледао и завидео памесниковом узвишењу и слави, мпслећи да је то време да и он изведе своје славољубиве намере, употреби сваки начин и прилику да оцрни иамесника код свију дотичних (гл. 10.). Тако патријарху и свима дворјанима од положаја, рече по нешто што би их могло распалпги ирогиву намесника, а Гавали, који је предводпо посланство у Србију, каза: да ће га намеснпк новући на одговор, што се токорсем дао подмитити српским краљем, коме је издао све државне тајне, и да га је јавпо ружио, називајући га присталицом српске странке. Овим начииом Апокавко побуди подозрење на намесника, да хоће да се зацарп, и у самој царичиној породцци, па и код самог таста намесниковог Асапа Андроника, те доби уираву над Византијом, а намесник буде хрисовуљом проглашен за буиговпика. Намесник хтеде да да оставку, али кад му војводе и сенатори из његове околине у Дпдимотиху рекоше: „да бп они волели себе и градове предаги српском иди бугарском краљу па да служе, истина варварима 1 ), али свакојако владаоцима, него лп до јуче презреној дружиии око Апокавка у Впзантији; опда намесник заодену се царском порФиром, и круниса, али и грађански рат букну. Све вароши Маћедоније п Тракије, које пре, које после, одбише му царску ирокламацију, а старешине, његове приврженике, носдаше везане у Константнноиољ. Више саветника и војника, које беше послао на Црну Реку, да чувају позиције, изневере своје вође и утекну у Византију; војска, под предводништвом таста му Асана, пође на њега, имање му се у Византији разграби, и патријарх га анатемиса; а он после дутог предомишљања са старешинама, унути се из Дидимотиха ка западу, где га је позвао војвода Реља, који је располагао ведиким благом и ваљаном војском, да му преда три српске вароши, којима јекао српски старешина управљао, и које су још за време Андроника Србији биле потпале (г. 1342. гд. 17 — 32.). Међу тим, Апокавко, који је приликом крунисања царевића Јована (сина Андр. млађег) добио Византинци, јамачно подражавајући кдасичким писцима, више су из стилистичке моде називали друге народе варваримсо , него што су осећади, да су баш као Јединв образовани.