Prosvetni glasnik

5 5(1

ЦАУКА

И НАСТАПА

се с водонпком, те образовао барскм гас, а од части и воду. На оваЈ начин ностају у угљешш мајданима угљена кнселина и они онаснн екснлозивни угљоводоници. Јасно је да супстанца, која заостаје при овим нроцесима садржи све више угљеника. У колико се нотнуније извршио процес угљеннсања, у толнко ова супстанца садржи мање кисеоннка н водоника, у толпко је пистији заостали угљен. Трајање овог процеса, јачина прнтнска н тим скопчано новишавање температуре били су меродавне чињенице за дато стање овог продукта. Тресет, лигнит, мрки угаљ, камени угаљ, антрацпт, представљају разне сч епене таквих промена. Од 100 делова угљена по тежини добива се само око 16 таквих делова антрацита. Ово наглашујем нарочито с тога, што се често узима, да је и камени угаљ при сагоревању мерило за првобитно извршенн биљнн рад; у самој стварн у њему није заступљена ни половина некада нагомилане сунчане енергије. Јер достигне ли садржај угљеника у каменом угљу просечно више него две трећипе оне вредности, која је пекада била у угљу, то је нпак у исто време редукција угљенисане супстанце извршена на мање од четвртине првобитне тежине. Животиње немају органа, који би моглп живу сна^у сунчане светлости да преобрате у хемијски рад, и којн бн били подобни да употребе онај хемпјски рад, те да из анорганских једињења стварају хранљиве материје за своје тело. С тога морају оне такве материје споља као храну да узимају и да их за тим прерађују. Ниједна жнвотиња није у стању, да из угљене киселине, воде н дотнчних солп ствара скроб, шећер, масти и беланчевине; с тога је екзнстенција животпња везана за екзнстенцију биљака. Замислимо, да је биљнн свет ишчезао с наше земље. Тада не би бнло даље ни новог стварања органске супстанце. Животиње би остале упућене на дату колнчину хране и морале би једна од друге живети, док се ие би потпуно уништио цео живот. — Дакле редукциони апарат, који се налази у зеленим биљним деловима, условљава могућност свега живота на нашој земљи. Ипак је у новије време доказано, да и разне безбројне бактерије могу да врше сличан редукционн рад као и зелене биљне ћелице. Ово вреди за извесне бактерије, које амонијак и његове соли у земљишту нптриФикују. Ови организми, које је Виноградски назвао нитромонадама, могу да асимилишу угљеник анорганских угљеничкнх једињења, т. ј. да нх преводе у органска једињења и то без суделовања сунчане светлости. Снагу, која је потребна за овај редукциони рад, добивају бактерије

оксидацијом амонијака. Слнчно се понашају од Виноградског испитаае бактерпје, које оксидић гвожђа у гвожђевитим изворима претварају у оксид, и сумпоровпте бактернје, које сумнороводоник сумпоровптих нзвора претварају у воду и сумпорну киселину. Као Ш(;готопаз, тако и једпе и друге споменуте бактернје могу да успевају у растворима, у којима нема ни трага од органских супстанца. Ове бактерије црпу потребни им угљеаик из угљоводоничних једињења, која не могу да хране друге организме без хлороФила. Потребну енергнју за ово као и за одржавање целокунног животног рада добивају оне сагоревањем минералних материја. Констатовање ове чињенице јесте од највеће теорнјске вредностп. Јер било је тешко представити, да су прва жива бића имала хлороФил ; н ипак нзгледало је то потребно дотле, док се мислило, даје подобност за екзпстенцију живнх бнћа везана за ову зелену супстанцу (хлороФил). Сада је изашло, да жива супстанца за пронзвођење напонских снага потребннх за животне процесе, може да уиотреби и друге изворе снага осим сунчане светлости, која само у зеленим ћелицама можедаврши рад. Употребљавање сунчанесветлости за овај рад представљало је дакле само једну од датих могућностп, која је као најкорнснија, с иастуиањем зелене боје у живој супстанци, остала готово једина. Јер за садању економију наше земље долази једва у обзир продукција органске супстапце помоћу бактерија из другнх извора спаге него шго је сунчана светлост. Живот организама остаје везан за рад зелених ћелнца. Дпсањем животиња н биљака, као и труљењем животињског и биљног тела, враћа се атмосФери поново угљена киселина, коју је биљка у свом редукционом анарату раставила. С друге стране издаје биљка кисеоник, који је из угљене киселнне ослободила, и он се опет може да употреби за днсање. Отуда долази, да поред безбројних животиња и биљака састав атмосФере није се променио за време историјског доба. Да би се почео разумевати редукциони рад биљака, морала је хемија да дође до извесног ступња развића. С тога је тек око краја прошлог века могло испасти за руком, да се дубље продре у овај процес. Дотле се веровало, у суштини још са Аристотелом, да биљка сву храну узима из земље и да је тамо готову налази. С тога је Аристотело уиоређивао корен биљака с устима животнња, и целу биљку са животињом која би стојала на глави. Тек 1779. год. доказаоје Јан Ингенхус, да биљке нод утицајем сунчане светлости понрављају ваздух, ношто одају велике количине деФлогпстованог ваз-