Prosvetni glasnik

120

НАУКА Н

НАСТАВА

заједничке дужности, другим речкма главпо место у општини. Из свега овог види се, да су и под самом македонском династијом ностојаде извесне општипске установе, ма колико да је она тежила за тим, да скупи у своје руке сваку власт, од највпше до најниже. Ово је последње бнло управо камеп темељац системе владавине те династгтје, која је на уста Лавова непрестано изјављпвала „да су сада полптичке прилике узеле други правад и да све зависи од владалачког старања и управе, да је монархија узела на се уираву свега, ношто сад све зависи од владалачког старања, којп се помоћу божјом брпне за све и надзправа и уређује све."

ЦРТЕ ИЗ НАУКЕ 0 ЈЕЗИКУ од ј!)име ј^. Ј оми-ка (Наотавак) Нарочито коренп добивају особпти значај но теорпји аглутинацпје, коју је саставио Ф. Боп о развптку пндојевронских језика а на двема ипотезима, које и данас још доста сумњиве изгледају. Прва је од тих осповних ипотеза, да се све благо у речима може свести на једносложне корепе, из којпх је тек њиховим спајањем на разне начине постало ово, што се обично зове Флексијом. Друга је ипотеза, да су лични наставци глагола у индојевропским језнцима сродни са заменицама по пореклу. Сам Боп није дошао до своје теорије само разглобом речи п облнка ипдојевропских језпка, особито санскрпта, већ је на његове погледе била од утпцаја и грамат. традиција старе школе н пндиска граматпка. Али Бои нигде не вели, како треба узимати ове корене, да ли као нешто реално или као граматичарске апстракције. Други су његови сураднпци у том погледу одрешитији. Тако А. Ф. Пот '), један од најзнаменитпјих радника на науцн о језику, о том изнео је своје мишљење на впше места, особпто у својим колосалним „Егимологискпм истраживањима." Потово је гледиште од великог значаја, јер се и ту огледа трезвен и озбиљан дух његов, који воли да се држи оног што јесте, а мање воли, да се пушта у комбпнацпје, где често више ради машта но ум. Нарочпто њега карактерише пространо поље, које је у својем раду захватао, не држећи се само области индојеврпскпх језика. Пот вели: „Корени су, у породицама ') Умр'о у Хали 1886. (јула 5.) у 85 години.

састављеним из речп, породичне старешине, оно јединство, што све спаја, врховп од нпрамида, ка којима теку сви члановп таке породпце. Даље, корени су нешто изведено, апстраковано, јер у ствари не може бити никаквих корена, а оно, што би на први поглед пзгледало да је корен, реч. је или облик јој а не корен. Коренје управо апстрахован пз свих врста речп п њихових разлика, то је сноп зракова којп пз њпх истпче, пе преламајући се (стр. 148 нрв. изд. Е1ут. Еогасћип&еп I. Вапс1, 1. АМћеПин§). У другом пздању наликнато: „Друго је корен а друго слово пли слог. Он је речима ,п облицима међу собом сродним језгра, јединство, што као узор стајаше прп стварању речи и облпка оном, којп ствараше језпк. Шта више, који говори осећа га у језпку, којим говори, једном мање, другн пут више." Уз ово пристаје и што велп, на стр. 194: „Корени су ндеалне апстракције, које су граматпчари извели што им требаху, кад се што није од потребе пзостави, а што вреди, узме"'). Пот на једном месту изреком одриче, да је пре Флексивннх облика било корена, јер вели: „Ако се сад узмора говоритп, да у санскритскпм језицпма постаје деклинацпја, кад се наставцп за облик додају првобитнпм основама именскпм, а конјугацнја, што се глагол. наставцп додају корену илп основи, погрешно је и не сме се узетп, да су корен и основа нешто самостално, што у језику засебно постоји плп да га је пре бпло но што је постала Флекспја. Само се мпсли, да је осповни облик (СгГшнИогт) у свпма иадежпма, а корен у свпма облицпма глаголскпм оно што се не може разликовати, што се не може делпти." (прп изд. I. стр. 155. н друго 19(3). Делбрик г ) уз ово напомиње, да је Потот одредба правплна, у колико показује тачно, које место заузима корен у језицима с Флекспјом, али је једнострана, јер не показује, како је дошао корен до ове Функцпје. С гледпшта Боаоие ипотезе овде може бити само један одговор. Аво су прототипп Флексивним облицима, што данас постоје, доиста постали слагањем, особито прототппп одр. глагола (уег1ит Дшкип), кад се саставн заменпчкп корен с глаголским, морало је бптп корена пре но што поста реч. С тога и има корена у речима, јер их је пре ових било, па их је } овима нестало. Онп су речп доФлексивне перподе, којих нестаде, кад се разви Флексија. Сви којп стоје иа земљишту 5'оиових ииотеза усвајају овај схватљпви и доследни појам о корену. Ту се Делбрпк нозива на Бенфаја, Курциуса п Шгајнтала. 1 ) Сви цитати узети из деда Б. Делбрика: Блп1еНип§ 1П <1аз 8ргасћ5Ш(Нит, 188)., стр. Ј ) Ор. сИ. 74.