Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАИНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

575

међу лекција, нпти је лак њихов преглед; кад се узме у обзир, да су те „лекције" ауне разноврсних мана и да све аогрешке нису овде ни изређане; пајзад узимајући у обзир и сам ериски језик , којим су написаее поменуте „лекције", лако је увидеги: да се те „лекције 1 не могу корисно уаотребити као уџбеник у нижим разредима средњих школа ни дотле, док се други бољи уџбеник не наиише, јер би такав уџбеник био стална сметња — а не потпора — добрим предавањима основа Физпке, а штетно би утицао и на практичну прпмену оиога што је учено на предавањпма српекога језика. 16. јуна 1893. г. Крагујевац. Алекса Новаковић, проФесор крагујев. гимназије. За овим је прочитан о овоме делу и реФерат г. Ђ. Станојевића, проФесора Вел. Школе, који гласи ; Лекције из експерименталне Физике (основа физике) за нпже разреде средњих школа п прпјатеље природнпх наукп, са 98 у тексту штамнаних слика, уредпо С. II. БајаловиК, проФесор београдске реалке п хонорарни проФесор впше женске школе — у Београду, штампапо у штампарији Краљевине Србије, 1891. Атгсиз РШо, зе& тадгз атгса оегИав. Потпуно право има г. Бајаловић кад каже у свом предговору, „да се према данашњем огромном напретку у свпма гранама природних наука, а нарочпто у фпзпци , наставник Финике, у нпжим разредима средњих школа, налази у не малој иеприлпцн: шта, како п у коликом обпму да одабере од силног материјала у овој науци. Јер га у томе ограничава програмом одређени број часова за ову науку, доба узраста ученика и веома уски круг другог њиховог знања, нужног за успешно наиредовање у овој науци". Исто се тако мора признати да г. Бајаловић пма право и код ових речи својега предговора: „А од ово мало Фпзнка, што би се могле за нпже разреде употребпти, слабо се п у једној водно рачун о оие трп чињенпце што их горе поменух — одређени број часова, узраст и нредходна спрема". Кад дакле један ппсац, овако категорпчки у своме предговору изнесе, да зна какву Фпзику ваља написати за нпже разреде средњих школа, дакле за почетннке у фпзицн ; кад каже да се од ово мало Фнзика што бн се могде за ннже разреде употребити (као што су Физике од Е. Јосимоиића, црооввиш гА^сива 1893.

Дамњана Павловића. М. Мијајловпћа, Борислава Тодоровића, п М. Петровића — „чији су му радови много користилп у овим лекцијама" —) слабо и у једној од њих водио рачун о правим иотребама школске књпге за почетнике - онда се с нравом очекује од таквог писца, од „дугогодишњег и опитног наетавпика" да му књпга одговори свима оним потребама, какве он није могао наћи у другим књигама те врсте, и да изађе без свију оних мана какве оп сам налази у другпм уџбеницима Фпзпке. Г. Бајаловић у своме нисму, којим дело спроводи минпстарству просвете, сиомиње, да је се критика повољно пзразпла о његовим ,Л.екцијама". Мени је до руку дошла оцена коју је донела „Отаџбина 1, од „Ј." и „Побратимство" од г. Јањушевнћа, и оба се оцениоца до душе врло иовољно о делу изражавају. Не зпам, да ли је г. Бајаловић на те оцене мислио, кад је оно у своме писму написао, алн држим даје требало примити те оцене са извесним неповерењем, кад се писац једне крнје иза јероглиФа, а пмсац друге, сигурно да би сам одмах скинуо са себе сваку одговорност, поред свог имепа ставља и да је правник. Г. Бајаловић је написао лекци,е из ексаерименталне Физике, па ипак ннје свуда провео кроз књигу експериментални метод, ако се Физика тим путем најлакше може научити, и ако је тај пут неопходно потребап код почетника, код деце, да их навикне на посматрање природних појава и на тражење веза између последица и узрока. У место дакле да навикава ученике, или д.а посматрају већ готов експерименат у прпроди, или да еами такав експерименат приреде, па из онога што у њему впде, изводе закључак о самој појави. г. Бајаловић најпре изнесе резултат, па онда експериментима доказује да има нраво. Сасвпм као што се у геометрији или алгебри доказују теореме и правила и завршују класичним: „а то је оно што смо хтели да докажемо". Ево примера за то: На стр. 116. „Онај део светлих зракова, којн у ова (нровидна) тела продире, скреће кроз њих од свог првобитног иравца којнм је кроз ваздух ишао. Ово скрегање зове се ареламање. „Да се светлост при прелазу из једног провпдног тела у друго ломп, наиушта свој првобитни правац, „ засведочава " овај прост опит". У место дакле да се опитом изнесе пред очи појава о којој се говори, у место да се деца најнре опомену на извеспе појаве које опа већ знају, па то све онда објасни преламањем светлости нри прелазу нз једне средапе у другу, писац даЈ Ј деца

73