Prosvetni glasnik

36

ИЗ БЕОГРАДА У ПЕТРОГРДД

Московљани захтеваху да Вдадисдав пређе у право- | сдавље, док Жолкијевски резервиса решење тог питања краљу пољском, и у тој цељи опремише му, као поклисаре руске, митрополита Филарета (Романова) и кнеза Галшџша. У опште, поверење Московљана наспрам пољске војске и краља беше тако неогранпчено у овој прилици, да, бојећи се још и сада развратеих чета Дажног Димптрија, који се посадио био, опет до Москве, у селу Калменскоје, дозваше Жолкијевскога са војском у Москву и отворише му Кремаљ. Жолкијевски се одазва том познву, али затражи, као таоце, збаченог цара, његова два брата и неколпко бојарских синова. Сад, кад Жолкијевски уђе у Кремаљ, обедодани се крајња неискреност краља Сигмунда, (беше порекдом Швед, а не Пољак). Он тврђаше да је освојпо Русију, и то не за свог сина, већ за се. Као свакад, тако се и овде нашло себпчњака, који пристајаху и на тај усдов Сигмупдов и дозиваху га да дође у Москву ; али народ и свештенство одупреше се томе најодважније. У то време изпенадна срећа посдужн Русију. ,1ажног Димптрија уби један његов дичпи непријатељ у вдаститом логору и војска му се растури. Сад се оно мало честитих бојара, који беху осталп верни својој Москви, не бојаху више простачке светине, која се сакуиида бида око тог лажова, па се удружише с народом против наметника пољског. Сидна се руска војска прикуни под Л.апуновом, кнезом Трубјецкпјем и Заруцкијем, и пође да отера Пољаке из Кремља. На ту вест Московљани се побуне против Пољака, ади их ови жестоко потукоше и западише град око Кремља. Москва изгорп цеда овом придиком. По несрећи, војска која је долазида у помоћ Москви, састојала се из свију могућих прљавих едемената, и саме војсковође беху суревњиви једни спрам других. Пошто већ дође до Москве и опседне Кремаљ, заведена неким ФадсиФикованим писмом од стране Пољака, побуни се, и уби Л.апунова, а за тим се растури. Ннкад се Руспја није падазида у опаснијем тренутку но сада, када ју је и унутрашњи раздор почео разносити на парчад. Сада и Шведи, који су до избора Владисдављевог биди савезници руски, нађоше се увређени, што Руси поставише себи за цара Сигмундова сина, па стадоше и опп отпмати руске северне градове, док им бојарв великог Новгорода отворише сами градска врата. Спгмунд беше, међу тпм, освојпо Смоленск, посде најхрабрпје одбране војводе Шејпна. У крајевима опседнутим | од Шведа појави се сада и трећи дажни Дпмитрпје, ади његова појава оста без дејства. На југу пак жена првог Лажног Димитрија, нама већ позната ћерка падатина Сандомирског, Марина, баци се у наручје Хетману донских Козака, Заручкоме, који сада цароваше самостадно у Астрахану, и повери му старатељство над својим снпом. Цар Шујски беше заробљен; патријарх умираше у Кремљу од гдади као пољски сужањ, племство иродано странцима, непријатељ свуда по земљи па и у Кремљу, на све стране пљачке и разбојништва, згаришта и рушевине, све то би пооштрено скоро општом неродицом, која проузрокова страшну гдад, да су људн у неким крајевима један другог једи. Ово

ужасно доба укорени у срцу Руса највећу мржњу прогив Пољака, који им, перфидно наметнувши дажне цареве, изазваше покољ у земљи и растројише п поплавише им тешком муком засновану државу. Провиђење, које је и Русији пзвесну мисију у човечанском роду наменидо, п патрпотизам којп је дубоко укорењен у срцу овог народа, васпитаног горким искуством и мудрошћу великих вдададаца московских, не дадоше да утону у очевидну пропаст. У овим тешким данима појаве се Тропцки калуђери, ускрсоше Минин и Пожарски, касапин и кнез, да спасу Русију. Троицкп кадуђери, који својим ппсмпма, упућеним ио свим странааа земље, позиваху народ да спасава, себе и веру, од коначне нропасти, беху творци новог свеоиштег народног покрета. Кад њихова писма стигоше у Нижњи и прота их варошки прочита јавно пред сакупљеним народом, касапиа Кузма Мпнин, поштен и врди грађанин из Нпжњег, уста и осдовн сакупљени народ: „Ако хоћемо да спасавамо москочско царство, не треба нам штедети ни наша добра ни наш живот, продајмо наше домове. задожпмо наше жене и нашу децу, прикупимо војску и нађпмо човека који је вољан и подобач да нас нредводи у бој за веру и отацбину". У исти мах покдонп Минин у цељи наоружања трећину свога имања. остади прпсутни сдедоваху његовом примеру; једнажена, која пмађаше свега дван аест хиљада рубаља, поклопп десет домовини. Ко не би хтео дати вољно, њега би на то прпморади. Минину бп поверено да управља овим благом н да погражп војсковођу, и то бојара вична оружју. У околини Стародуба жпвљаше у правом смпслу пдеменити кнез Пожарски још бодестан од рана стечених у пређашњим бојевпма око Москве. Мппин га потражи п понуди му врховно заповедништво над војском, која се, међу тим, свуда врбовала и прикупљада у Јарославеду, са искључењем свију нечистих и отрцаних едемената. Кад се прикупи, упути се Москви, са иконама п кадуђерима на челу, као прп каковој дитији, а под водством храброг Пожарског. Кад стпгоше, одмах опкодише Пољаке у Кремљу и примораше их, посде крвавих бојева, гдађу, да се предаду, под једином погодбом да им је животпрост, ади да врате заробљенике, таоце, међу којима беше п мдади Михаидо Никетин Романов, основатељ истоимене династије. Сигмунд се, међу тим, упутио био у помоћ својој војсци у Кремљу, ади доцкан стигне да ју спасе. Војна се и даље продужи, ади Руси имађаху већ новог цара, који учпни крај његовим перфидним интригама. XI. Михаило Феодоровић, први цар из дома Романова, и 11атријарх Фидарет.— Стишавање Русије. —АлексијеМихаиловић. Буне у земљи. — Реванш над Пољацима. — Патријарх Никои н црквене реформе. — Москва је испунила својзадатак. — Феодор Алексијевић.—Петар Велики и правитељпица Софија. — ПЕТРОВА прва МЛАДОСТ.—ОсвОЈЕЊЕ АЗОВА.Петар заводи реформе. — Политично и социЈАЛНО СТАЊЕ Р у СИЈЕ у П е ГРОВО доба.Петар напушта Москву. Чим је Москва пада у руке Русима, скупи се у њој скупштина изасданика из свију стадежа