Prosvetni glasnik

160

прп повишавању температуре скупља, а обрнуто при снижавању температуре од 70° С., оно се шпри. По ЕосПтеП-у оно се, при повпшавању темиературе до 151,° С., скупља. И печена идовача на впсокпм температурама скупља се, а већ за воду сваки зна, да се хлађењем пспод 4° С. шири. Требало је, дакле, утврдпти огледима, да се телима може запремпна увећавати п смањивати и да су по томе шпрљивост и стишљивост опште особине тела, без обзира на то, да ли промену запремине врши топлота или каква друга сила. На истој страни у § 6. говори се о шупљикавости тела и наводи се без довољне очигледности овакап закон: „Између поједннпх молекила има празних простора, којп се зову шупљике или поре. Та особина тела зове се шупљпкавост." Погрешно је у овоме закону то, што се каже, да се између молекила празни простори и што се не каже, да је шупљикавост општа особина тела. Цео простор па и шупљике и поре у телима испуњава етер. 0 етеру мора се деди нешто казати, јер иначе не могу да појме на пр. зрачну топлоту и светлост, а без етера не може се објаснити ни одбпјање, које постоји између модекила у свакоме телу, јер, поред температуре, у овоме игра улогу и етер, који је у порама тела. На стр. 6. у § 7. о инерцији (лености) овако је написан закон: „Ни једно тело не може прећи из стања мира у стање кретања само собом, без утидаја неког спољашњег узрока. Та особина зове се леност." Овај је закон пепотпун, јер је то исто требало казати и за прелаз тела из стања кретања у стање мира и даље да тело не може само собом измеиптп нн превод ни брзину кретања. И леност је општа особина тела. На истој страни у § 8. прп дну није добро изражен закон: „да земља привлачи сва тела на својој иовршини тако, да она падају на земљу, ако могу." Јер ако би земља привлачила тела само кад су на њеној површини, ова не бп ни надала. У § 9. на стр. 7. врло је неспретно пзложен начин одређивања тежишта огледом, и погрешно је утврђен закон: „да се тежиште сваког тела налази увек вертикално испод тачке вешања." Кад се тело клати, није му увек тежиште вертикално испод тачке вешања. На стр. 8. стоји: „Кад се тело обеси у тежишту, онда је оно у сваком положају у миру. У овом случају не аостоји утицај теже на тело." Кад не би и у том сдучају постојао утидај теже на тело, као што се овде каже, онда у том случају тедо не би имало тежину. Постоји, дакде, увек утицај теже на тело,

јер увек оно има тежину, а што се оно у овом случају не креће, ваља друкче објаснитц. На стр. 8. у § 10. говори се о агрегатним стањнма тела. Осим тога што је погрешно написан закон: „да су стамена теда она, која се знатно опиру свакој спољашњој сили, која може да им мења заиремнну и облик," јер се оне знатно опиру и онпм силама, које им не могу мењати запремину и облик; не мања је погрешка рећи: „Оваква теда, која испуњавају цео нростор у коме су, зову се ваздушаста тела" (стр. 9.), јер пма случајева да и течна и чврста тела испуњавају цео простор у у коме су, на пр. буре пуно водом, калуп у ципели, па зар би у том случају вода п калуп бпли ваздушаста теда? У § 12. на стр. 10. стојп: „Она тачка на коју сида неносредно делује, зове се нанадна тачка, а нравац, по коме сила нокреће ту тачку, јесте правац силе." Из овога излази, да се увек правац кретања иодудара са правцем силе, која врши кретање, а то не стоји. ЈЈад спла вапада на пр. на једну тачку озпба, да подигне неки терет, и нека је правац силе, рецпмо, вертпкалан, озиб ће се кретати око ослонца, и нападна тачка силе описиваће један дук, који ће са правцем силе заклапати некп угао, дакле, правац кретања нападне тачке овде неће се нодударати са правцем силе. С тога не може се у опште рећн, да правац, но коме сила покреће тачку, јеста правац спле. Да бисмо једну снду потпуно одредпли, треба да знамо не само нападну тачку, правац силе и величину сиде, као што се наводи у нстом параграфу, него треба још да знамо и смер (смисао) сиде. На стр. 15. у § 17., при одређнвању тачке крављења леда, нетачно је речено, да се термометар ставља у суд у којем се топи дед, јер прво справнца, на којој се пма забележнти та тачка, још није потпун термометар, а друго, не ставља се она у суд. него се забоде у снег или лед, који се крави у неком суду. При одређивању тачке кључања тачније је рећи, да се термометарска цев ставља у нару воде, која кључа, него у пару вреде воде, као што се ту каже, јер врела вода има растегљиво значење, а оним уједно се казује и то, зашто се она тачка зове тачка кључања. Овде се избегдо говорпти, како треба тачка кључања на термометру да одговара нормалном атмосФерском прптиску (760 шт.) по свој прилици с тога, што ученици још нису познати с барометром и што се још није показало, да се с променом атмосФ. нритиска мења и тачка кључања воде. И то је умесно урађено, кад је у тој физици