Prosvetni glasnik

170

ШКОЛСЕИ ЛЕТОППС

ни десети део онога зпања, које тим оценама одговара. Врло многи наставниди служе се тпме и на исниту зрелости. Нрпмера ради навешћу такав један разговор вођен на једном испиту зрелости из математике, који сам скоро од речи до речи забележио: Професор : Дакле ви имате овде једну једначину јел' те ? Ћак: Јесте, господине. Проф. Па онда, да ли ће се вредност теједначине променпти кад вп н.у поделите лево и десно наравно са —? Ћак : Неће. Проф. Да боме да неће. Па кад неће дела по• -■ т ч делитеЈе оаш са тим —? г Вак: дели, али погрешно. Проф.: Да боме, Ви бисте тако радили кад бп се тражило од вас да множите ту једначпну са П1 —, али кад тпм разломком ваља да поделите, Ви ћете најпре преокренути па тек онда помножити, јел' те? Ђак: Јесте. Преокрене и множи погрешно. Проф.: Е, е, али Ви знате да свакп члан у оној загради ваља помножитп. Ђак се поправља п множи. Проф.: Тако, врло добро! И т. д. и т. д. И после још једног оваког разговора ђак одлази на место са проФесоровпм ускликом „врло добро!" И испитнп одбор у најгорем случају даје му оцеау „добар", ако се неко успротиви да му се да проФесорова оцена „врло добар". Ако сте на историји, било народној или општој, проФесор стане иа прича догађај, а ђак или само допуњује речеиицу и одобрава причања проФесорова, или има да каже тачно годину, коју он обично не зна. Према годинама су сви проФесори историје махом врло осетљивп. Они самн онпшу цео догађај, али ђак мора погодитн годину. На испиту из језика, често ћете наћн да проФесор каже још и први слог онога падежа у коме се реч налази. И као год што је првп начин, учење на памет, за осуду, нсто се тако ии овај начпн не сме у средњим школама дуже задржати. Данашњи ђак средњих школа ваља да одговара својим речима (не на памет), али да одговара сам, да сваку реченицу сам почне и сам је доврши, да једну реченицу веже са другом, како би се из његова одговора видело размишљање о оном што говори и разумевање п схватање предмета о коме говори.

На тај се иачив ђак у школи вежба у нравнлном н логичним исказпвању својпх мпсли, а то је у осталом један од најглаваијих задатака наставе. Да се то како ваља ностпгне, треба нарочито ирепоручитп садашњпм наставницима како ваља предавати и испптивати, а о будућнм постарати се да таквн не буду. Истина је да ће се у неколико томе помоћн излагањем педагошких иравила прп иастављању, али би ваљало обратитн већу пажњу тој стварп и на ироФесорским испитпма. Данашњи закон о проФесорским исинтима не одговара своме циљу. Даиас се од проФесорскпх кандидата тражн извесна маса знлња, али се не брппемо, да ли су појединп кандидати у стању да својим знањем згодио рукују, да ли га могу на подесав пачин (према својпм слушаоцима) да изложе, да лп умеју то своје зпање и другоме предатп, и другога њиме научптн и поучптп. Међу тим, свак ће признатп да је ова страна за наставнпка важнија од оне прве. Боље је да наставници средњпх школа зиају мање, али да оно што зиају умеју на згодан пачпн исказати, да зиају предаватп. Морам ирнзнати да ме је врло непријатно изненадила једна околност, која очигледно сведочи да се сами паставници средњпх школа не брину за усавршавање свога позива. Тујенедавно изашао пов пројекат за закои о проФесорпма, х ком се говорп и о проФ. испитпма, и којн је израдио главнп одбор ПроФ. Друштва. И нигде се не обраћа иажња том наставничком позиву наставника. Ту није изостављена ни та маленкост, да проФесору ваља засебно платити кад свога болесног друга заменп на часу, алп се нико није постарао да покаже на који би се начин могли уверити да је такав проФесор у стању уопште добро предаватп. Јер колико проФесора чинп проФесором садржина и знање предмета којп излаже, толпко више има утнцаја на слушаоце његов начин излагања, његова предавачка вештпна. ПроФесори средњ. школа нису позватп да с катедара излажу најновија открића, него да класнчкн већ усвојена знања на добар, леп и складан начин излажу пред своје ученике п да се старају да онп то њнхово пзлагање схвате и науче, о чем ће се уверавати такође подеснпм испитивањем. Из тих разлога држпм да бп проФесорски цспит ваљало поделптп на две групе: на теоријскц и практичкп испит. Нека се усвоји, можда с малнм изменама, теоријски део испита, који је предложило проФесорско урдружење, али нека се томе дода и група ирактпчких испита, у којој треба најмање да буде три практичка предавања с про-