Prosvetni glasnik

174

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

би било кад би један насгавник, нратећи ђаке из године у годину, могао исти предмет кроз неколико година предавати у истом разреду. У таквим приликама бивала би одговорност за успех већа, а због личне амбиције и воља за радом јача, јер би сваки знао да је успех, био он добар илп слаб, бпо дело његова труда. С тога наставнике уопште не бп требало често премештати, а преко године, без велике невоље, никад. Исто тако стоји успеху на путу и то, што наставници често не предају предмете из оне групе из које су полагалп проФесорски испит, или из оне из које мисле да га полажу. Код нас, на прилику, бива да наставнпк, по сгруци геолог, предаје сриски језик, и то у оним крајевпма у којима се српски и иначе врло рђаво говори. Још би којекако и ишло, да у нижим разредпма пекакав наставник иредаје спореднији предмет, који не снада у његову групу али и ту треба бити врло пажљив у избору наставника — међутим главне предмете никад не би смео предавати ни у нижим разредима онај који их нарочито није изучавао, а у вишим разредима то не би требало да се деси ни са спореднпм предметима. С тога би нарочиту пажњт требало обратити на општи распоред наставника. У том случају не би се могло догодити да једна велика гимназија буде без парочитог наставнпка српског језика и књижевности, као што је то ове године у Пироту било, илп да једна пижа гимназија нема ниједног паставника математике, и тако даље. Бићу још слободан да г. Мииистру номенем нешто о начину предавања и о усиеху у поједнним предметима. 1-во. Наука ХјригиЛанска. Цела наука хришћанска састоји се управо из излагања догмата, правила и црквенпх обреда; то је терет за децу. Већу пажњу требало би обратитп на моралне поуке хришћаиства, на његова узвпшепа начела у погледу личног и друштвеног морала. Запазио сам поред тога, да од ђака првог и другог разреда готово ниједан не зна да очита без погрешке ни најобичније молитве (Оче наш, Вјерују, итд.), јер то тобоже није у програмату, а то тек не бн требало да се догађа у православним школама овога народа, кога је вера у Бога тако рећи одржала. 2-го. Природна Историја. Нпко не може порећи, да се природне појаве боље изучавају у самој природп него из књига, и да те појаве треба непосредно проматрати. То је једно важно начело, коЈе се нарочито у нас много проповеда. Међутим нико се мање тога начеда не држи од

нас самих. Успех у свима гранама прцродне историје могао би бити уопште бољи, јер сам уверен да се без великих купљених хербарија, мпнералошких, зоолошкпх, палеонтолошких и геолошких збпрака, простим прикупљањем оног материјала који се у околини налази и научним екскурзијама могло много више постићи. Без икаквог прекора би у том погледу био само један настав1 ик од оних који предају науке из ове групе. 3-ће. Историја оишта и сриска са земљоиисом. Према приликама у којима се у нас уопште могу предаватп историја п земљопис, предају се те две науке добро, а то не знам да се уопште добро предаје. Ми немамо још добру књигу за општу историју; такви су нам и Земљописи. а Српска Исторпја за средње школе још није довршена. Кад би се аш-олутио судпло о успеху у исторпји, онда би се могло рећи да она по начину којим се предавала и по научном градиву које се разрађпвало није могла јако утицати на срце и образовање карактера. 4-то. Језици и књижевност. Познато је да се код нас језици уопште слабо уче; они се у осталом неће учити нпкад како ваља, докле год се цео гимназпјски план у основи не би променио. Но п кад се узме у вид оно што се по данашњем плапу може постпћп, мора се признати да је успех уопште слаб; успеха је бпло тек у неким разредима пиротске гимназије и то у немачком језику, а у осталпм разредпма га ни у једном језику нема. У српском језику је чини ми се пајслабији усиех, а тако и мора. биги, кад ое наши фплолози и после Ву са и Даничића још ни до данас нису погоднли, по коме методу уопште треба предавати српски језик, да ли по тако званом крптичко-историјском, или по дескрпптивноемпиричком, или по неком методу који би био на средини између поменута два. На страни је то питање одавпо решено; у целом образованом свету предају се у средњим школама матерњи језици по дескриптивно-емпиричком методу. Код нас је до душе један угледан филолог и научењак мпшљења, да би српски језпк требало предаватп по оном првом методу, па бп крајње време било да се код нас једном то питање расправи. Много смета учењу српског језикаито, што између нашпх граматика има и иначе великих, битних разлика. Ја ћу поменути само један пример, из кога ће се видети како разноликост у погледима научним шкоди настави. У једном разреду предавала су преко годнне два наставника српски језик. Један се држао једне глаголске поделе — то је, чини ми се, подела Добровски-Миклошић-Даничићева,