Prosvetni glasnik

ДОБА ЉУДВВИТА ШТУРА

је могла природа песнику и старог и новог света дати. Позната је његова изрека којом почиње разлагање о поезији словенској: „Нема на свету народа који пева више од народа словенског«! Штурово је испитивање словенских народних песама етичко испитивање. Оно је стекло у свих словенских народа подражавања и следовања, али је непрестано остало у својој врсти прво дело свих књижевности словенских. Данас се при проучавању поезије народне не полази од етичког испитивања, не задовољавамо се ни самим естетичким проматрањем, већ се тражи историјско изучавање, које је стекло и новију поузданију методу за своје поступање. Али је духу Штурову годило онако испитивање, и он је од њега створио глориФикацију словенства. Штур је био пансловениста, један од најјачих аностола те идеје свога времена. Без сумње је германски — па и романски — свет са онамих пансловениста и свикао да се страши и самог имена те идеје! И да није ниједног јединог стиха написао Штур, опет би заслуживао назив песника. Он је био песник животом, речју, делом; био је песник племенитошћу душе своје, величином духа и чистотом срца свога. Али је Штур и певао, певао о ономе о чем је и мислио и писао, што је истраживао и зашта се залагао. У његовим песмама лаког стиха и углађеног облика прво место заузима прошлост света словенског. Њега одушевљавају тренутци у далекој прошлости балтијских Словена, као што га загревају историјски споменици у родном крају његовом и земњи словачкој. Али он није много записао. Он је душом певао, и не стижући за бележење стварао је дела за опевање. Штур је тек био прешао двадесету годину а за њега се знало у народу његовом, пратио се његов пут и великим овацијама бележили дани доласка његовог у поједина места. Био је учитељ омладине народне и сам млад; примао је у своје руке судбину народа свога — и предавао је вољно и другима радв тренутног успеха; почео бригом за Словаке — умро у старању за Словене. Не само у теорији — Штур је и на делу подједнако љубио словенске народе.

575

Да не идемо даље — он је био „свет идеја" оном делу српске омладине која је њему близо пришла. Нестало је и Штура и Хурбана и Хоџе али не и њихове идеје. Она их је преживела. Правда данас говори красноречивошћу Хоџином и зове најбоље синове угњетеног народа да за њ умире. Недавно (1892) се хтео осветити и прославити дан откривања споменика на гробу Хурбанову. Народ се слегао на то место и — крвљу попрскао гроб. „Гробови нису неми (< ... Српски је песник Змај имао право кад је питао децу кршне Татре: »Купите л^ се јоште код Штурова гроба? с< ! % * * Доба живота и рада — особито прва ранија половина — Људевита НГгура било је доба необичног одушевљења у првих синова народа словачког. То време обилује идејама колико смелим толико неодређеним, колико новим толико и довољно снажним, да за мало дана стеку следбенике, који су били готови заложити се свим и свачим за њихово остварење. Радило се по срцу, с осећањем, силним осећањем, које је чинило те се стварима приступало заносно и с ентузијазмом, који се једначи с религиозним одушевљењем ранијих векова. То поетско доба није застало само на томе; оно је дало словачкој поезији уметничкој неколике представнике, који јој углед дигоше и пред домаћима и пред туђинима, и који посташе најбољи носиоци њеног знамења у своме народу. Књижевност словачка бележи из тог доба већи број песника, стављајући више свих тројицу, који одиста служе на част народу коме припадају. Једно је Симо Халуика, друго Јанко Краљ а треће Андрија Слатковић. % Има песника који пролазе својим радом читав један период у развитку књижевном те му дају самим својим бићем најбоље обележје. То су велики, израђени, песници, без којих нема правог литерарног -развоја. Такав је песник у Словака био Колар ; такав је Андрија Слатковић. Други се јављају ненадно, иду брзо, плахо као горски поток, и иониру не марећи да се по цветним рац-