Prosvetni glasnik

412

Н А У К А И Н А 0 Т А Б А

нико не нознаје тиранина, који наређује моду, али он вдада безобзирде и њега слушају безусломно. С војничком послушношћу сваки облачи униФорму, коју му мода прописује, и надази, да што је прошде године и бидо деио, сад је ружно, неподесно, па чак непристојно. Овде се даје осуство само занекодико часова, можда само за „маскенбад" иди ирестављање живих сдика. Ту може сваки један иут да се обуче ио свом нахођењу и укусу. Иначе се тражи, да се заповест врши. Зацедо се једва може зампсдити неко уређење, по ком бисмо биди непрестапо зависни и где би сујета и самоосећање биди већма иотчињени, него што је то код моде. Само у некодико може се с тим самоосећање помирити, што осећамо, да се помоћу помодног одеда и дотичног понашања рачунамо у тако звано боље друштво. Ну тај израз боље друштпо мора се при том узетиуврдо широком смислу, т.ј. донде, докле се придржавамо моде. Тако, дакде, може на наше осећање да утиче одедо, у ком се тако рећи иснољава један део нашега ја. _ Каткад нам се чак чини, као да наш осећај није пренесен у предмете који непосредно додирују наше тедо, него још и даље преко тога. 11осматрајте играча на биљару и на куглани, па ћете видети, како он ирати куглу према својим жсљама с погледима, рукама, ногама, па и делим телом, као кад би хтео да њом управља кад се већ котрља. Шилер је ово тачно носматрао, што се види из призора о гађању јабуке носле одапете стреле, где он каже: Тед стоји са нагнутим тедом, као да хоће да иде за стрелом. Ну то нас водп корак даље. Наше ја полази јд нредставе о нашем телу, али не остаје при том. Ми смо вољна бића, носимо у себи активан иринцип, ми смо узрокмногих промена у сиољном свету. Ми се осећамо као бића, која теже за нечим. И што је важније дејство, којеоднас произдази, тим је веће самоосећање. Радник, који номоћу подуге или колотура подиже терете с малом сопственом снагом, има зацело неко особито осећање снаге. Ваљда је самоосећање у Сиракужана, који су помоћу силних архимедових полуга разорили ненријатељскс лађе, било таково, као да су они то сами својом снагом учипили. Рука, која простим иритиском нокреће многе сираве иди ведику машину, иди сидном лађом управља, чини то по свој прилици са ласкавим осећањем, као да она сама нокреће стотинама точкова. Исто тако, узима се као знак да дете почиње осећати о самом себи, кад почне разбијатн своје играчке и хартију цепати. Оно се ту показује као

биће које хоће и које ради. и тим показ\;је своју надмоћност над спољнпм стварима. И природног човека привлачи п уједно васпитава баш нрерађивање предмета, на супрот ономе, што је сама природа дала. Тако ми уносимо своју вољу у спољни свет. Ми телшмо за тим, да нашој околини дамо свој тии. 0 томе сведоче н. пр, китајски вртови. Свакој грани, често и сваком дисту иа дрвету даје се нарочити нравац; непрестано раде баштовани, да бп дрвету дали одређен облик. Произвођење највећег контраста у бојама — то је смер китајског неговања цвећа, необични н чудновати облици, што већи нли што мањи раст — то му јер смер. То подсећа на вештачке облике Француског вртарства у прошлом веку. Али баш то, што се образованнјем укусу као усиљено, неслободно не допада, т. ј. што је извештачено, баш то се допада оном укусу, који служи иоглавито самоосећању. Па и у чисто естетичком суђењу о уметничким делима меша се ово осећање снаге, кад се н. пр. на некој грађевини дивимо надмоћностп човечијег духа, који и упорном граниту намеће своја правила и своје законе. Што даље допире то вдадање духа над кртом, тешком масом, тим је веће дивљење. Сматрати самога себе као узрок, и у сиољним променама видети дејства својега ја, своје воље то нотхрањује самоосећање свакога човека. Многим људима даје већ то неку особиту драж, кад могу другима нешго ново да кажу, и кад при том опазе, какво је дејство на њих учинида донесена вест. Ту се тражи само дејство, па макар оно бидо пријатно иди непријатно. Често бива и то, да се другоме чинн усдуга само тим, кад га сдушамо, и кад налазимо да је оно интересно, што он прича. Тнме се појачава самоосећање у другога. И обично се у неком друштву најбоље онај забави, који је највише допринео забављању других. Он је тим показао своју надмоћпост над другпма. Неки наводе против порезе на нсе ово: те баш сиромашан човек, који мора увек да слуша и осећа се понижен, мора имати неко биће, нрема коме ће се он као господар осећати. Сдаби вдадари заповедају кат-кад само да би могли уживати гледајући своју моћ н показујући је другима. Тако је обичај на многим острвима Океаније, да нов владар наређује, да се нека ствар од сад другим именом назива, н. пр. да се каже место земља — дрво и место дрво — земља. Из тога се може впдети, како је тешко истраживање тих језика. Човек вреди у својим очима и у очима других врло често само толико, кодико он може да учини, т. ј. докле се његова воља слуша п докле његова моћ допире. Зато