Prosvetni glasnik

664

НАУЕЛ II НАСТАВА

језика. Из тога излази, да веза између матерњега језика и странога мора бити веома јака, Код ассизаИта сит шбпШуо наставник ноказује ученицима на примерима, да они имају исту нојаву и у свом језику, и задаје нм, да те иримере на латински иреведу. Пошто је ноказано, да се скраћени начин изражавања мож.е унотребити и у матерњем као и латинском језику, износе се примери, где се у матерњем језику не да применити скраћенн облик, и тиме се долази до закључка, да је скраћени начин изражавања у латинском много чешћи и да се не да увек исто тако н на матерњи језик превести. АћШпиз ађвоћииз тумачи наставник у V на примеру, узетом из чланка о Епаминонди: МиИо зап§ите рго^изо агптат е(МсШ;. На.јтеже је у тој конструкцији надеж, који се у осталом на сасвим прост начин даје протумачити. Ученик састави прво немачку реченнцу; Ег §аћ аи! — тег §ађ аи{ гоеп §аћ ег аи±' — гоапп ^а1> ег аиГ. Прн посматрању латинске реченице за тим, одговара се на последњепитањо — теапп — сасвим правнлно аблативом, који ученик одмах упозпаје као аМаНуиз кешропз. Тим му је јасно, откуд се у тој конструкцији аблатив јавља, као и краткоћа израза у оба језика (пш11о зап§ите ргоГизо — пасћ \ае1ет уегдоззепет В1и(;е). После дословног прелази се на превођење иомоћу споредне реченнце са а1з, пасћс1ет и поређењем овога превода са латинским обликбм учи се ученик разликовању и поступку при иревођењу. Оваких би се нрнмера још много дало навести/ па ипак да се не прикаже исцрпно рад на пољу концентрације у гисенској гимназији. Он се огЛеда тамо на сваком кораку, на сваком ноступку, те се према томе може истаћи само велика вредност, која се концентрацији нридаје,'а никако се не може приказати у целинн сав тај тако удубљени н тако разгранати рад.

И кад видимо, на шта се данае у педагогијском свету обраћа највећа пажња, с болом се у души сећамо нашпх школа п рада у њима. Погледајмо иа распоређивање предмета на наставнике' Колико предмета толико п наставника, на и у најнижим разредима! Погледајмо на предмете, како се у школи предају ! И најсроднијн нредмети држе се сасвим оделито, шта впгае н једне со н исте ствари приказују на разне начине. Уђимо нпр. у VII разред гимназије н запитајмо ученике, колико има реченичних делова. или деФиницију кога реченичног дела, па ћемо кидети, да их сваки наставник друкчије тому учи, и да они за свакога морају у приправности држати нарочиту поделу и нарочите деФиниције, .— и ако је то ствар једна и иста и за српски п за латпнскп и за немачки и за Француски језик. Али то ученицима ]»етко кад долази до свести, они једпу и исту ствар уче на четнрп разна начина п не знајући, да је то једно и исто. Да ли се онда треба чудити томе, да наити ученици много уче, а ипгата не науче? Докле се год у нас не заведе сталан надзор, докле год директори не увиде, да је њнхова права дужност што чешће похођење часова, докле се год не постигне заједнички, узајаман рад у школи, дотле не може бити говора нн о каквом напретку средње школе српске.*)

*) Окај аавртетак писац је сам иредао штампарији. Зато уредништво за њега није пи знало. С тога није ни ушао у прожду свеску. Међу тим, писац га је већ отштампао и у књигу. По томе, "уредвиштво не би било обавезано да га доноси у своме листу, ношто је већ нубликован. А што то чинн. то је једиио с тога, што је нисац цризнао своју грешку, и из обавезе према читаоцима нашим, да имају целину. Ур.

ОДЕНЕ И ПРИКАЗИ

Законик СтеФана Душана, цара српског 1349. и 1354. На ново издао и објаснио Стојан НовакоииЛ. У Београду. Штампано у Државној Штампарији, 1898. 8°, стр, СШ1 и 312. Пред крај прве половине четриаестога века на Балканскоме Полуострву биле су такве прилике, да се могло као поуздано очекивати, да ће у најкраћем времену истрошену и немоћну Византију одме-

нити млада и моћна српска држава и прнмити на се ону улогу, коју је дотле имала на Балкану стара Византија. Тада је на српскоме престолу био силни СтеФан Душан, којн је добро познавао односе на Балканскоме Иолуострву и сам највише помагао да се створе тако повољне нрилике за Србију, изазивајући сам догађаје. Свестан велике и мучне улоге, која му припада, као српском владаоцу, он је пре