Prosvetni glasnik

« ковчежић

671

талента. А неговању уметности у основној настави и јесте двогуба задаћа: васиитна — и она има значаја за све ученике, и иробна — и она има значаја за истраживање талента. Склоности за уметност показују се у рано доба живота, а наставниково је, да, црнући из тога корист за образовање све деце, соколовим оком нази на иојаве талената. Али, рећи ће неко, нису ни сви наставннци уметнички таленти. Тако је; али наставник треба да разуме природу посла, као што драматург зна законе позоришне уметности и ако није — или не мора да буде — глумац ни глумачки таленат. Нре свега декламатор ваља да потпуно разуме оно што декламује. Али од самог разумевања још нема никаквих русултата за уметност. Он ваља и да осеЛа — јако и силно, што јаче то боље — оно што разуме. То је крупан захтев, без кога нема једне од најважнијнх иогодаба за успех. То што он разуме и осећа. наља да уме да искаже тако, каКо ће и у других — који слушају — изазвати исто разумевање и исто осећање. А како се све то постиже? Треба пазити на градиво које се узима и на изношење/исказивање. Натајћесе начин постићи разумевање, осећање и вежбање, јачање у слободном говору, што донекле ваља да прати и мимика. Текст ваља да буде детету, које га учи, разумљив. С малим изузетком то се и чинн. Но, у тежњи, да том захтеву одговоре, наставници често падају у другу погрешку. Ако је текст само о ономе, што дете сваки дан види и што зна, што је за њега обична иојава ирозног живота, онда оно није учењем тога ништа добило. ОсеКање овде није нп најмање више, узвишеније. Тако једнострана пажња, да се одговори првом захтеву, чини, те се не само не одговара циљу већ се греши противу другог захтева. Безбројне мачке, а за њима кучићи, мишеви и квочке с пилићима — не могу бити у свему подесно градиво за васпитање осећања, па ни уздизање мисли, ма оне биле и најдетињастије. Не мора поука бити главно, нити дете мудрије после сваке декламације. Оно нгго оно добија, не мора се одмах видети, — већа је добит, ако то поступно утиче на његову душу, која се најбоље огледа на његовуУлицу. "~У књижици, која се зов (ГЂачка Песмарица и која је највећи доказ нера.зумевања посла, други део чине декламације. Магловита балада — треба се сетити шта је балада — Змајева „Три хајдука" добила је видно место. Нећемо тврдити да никад ниједно дете не може разумети њену садржину нијеју разумео ни учитељ који ју је узео у ту збирку — већ ћемо напоменути, да она не даје ни оном иросвктни гдАснив 1898. г.

другом захтеву позитивна одг^вара. Осећање које остаје носле слушања те баладе није пристуино дечјој природи и'— добро је што'"ниј.е. Састављач . ове збирчице није од свега тога ништа запазио, па је и песника испод такве песме потписао. Али је чудо веће, да наставник не застаде у песми „Гусларева смрт" код стихова: Ено бдага седам' кула, Још је небројано У харему иуно цура Ал' са.ч их се мано. Или у Вранковој иесми „Хајдук": Чекај, аго, који данак Да т' биједе бијем вуде, Да боравим лаки санак 1[оред твоје верне буле ... Изгледа, да је састављач те књижице хтео д,а допуни онај избор, који се шча у читанкама за поједине — нарочито више — разреде основних школа. Али за допуну туђега посла треба више пажње и разумевања него за израду новога. Кад се, у огромној већини случајева, не учини добар избор текста, онда је, разуме се, све пронало само по себи. Али кад се добро изабран предмет не изнесе онако како треба да би било ираве користи од избора, онда .је жалост већа. Често сам се нитао — вели један књижевник — шта је горе: да ли кад се рђава ствар лепо нреведе, или кад се добра ствар рђаво преведе. Резултат је, да је горе ово друго; јер у нрвом случају читаоци имају барем стил и језик, у другом — ништа. Тако је и с декламовањем. У нрвом случају има дете користи од труда да добро изговори, ма да га, с неразумевања, не може добро изговорити; у другом случају нема ништа. Али претпоставимо, да је избор учињен срећно — а та се срећа не постиже тешко. Но да се запитамо: какво треба да је изговарање, изношење, „декламовање" само. < Ире свега мора бити с пеком мером одушевљења, с иолетом,, а то ће лако бити за нзвођење, кад је ту грађа, која се и разуме и којом се и одугневљава. Мора бити у довољно гласном изговору, без претераности, која је веома честа појава. Мора бити и иравилног изговора. Честе су појаве у декламовању брзање. Та је махна доказ, да је декламовање без икакве вештине. Није г ретко монотоно декламовање, које је досадније и неумешније од монотоног читања. Дете не треба да зна теориски шта је реченички акценат, али у декламовању треба да га осећа у још већој мери но у читању. Покрсти, израз лица и кретање главе и г руку*оживљују исказивање. Та гестнкулација треба да је из86