Prosvetni glasnik

104

ПРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

значења — прелазн у изузимање, у коме се онога што значи реч која стоји у другом падежу не тиче гато се за друго што тврди" и т. д. и т. д. Даничићеву дефинидију о предикативном атрпбуту није унео у своју сннтаксу ни г. Ст. Новаковић. У 4. издању своје синтаксе од 1879. год. на 9. страни г. Новаковић овако одређује предикативне атрибуте: „У ирирочним додацима казује се неко својство нодметово, које поред правога прирока реченице као други прирок сгојн. И лрирочни се додатак може сматрати као скраћена додана реченица, и може се, као год и подметни додатак, у таку реченицу и развити". У првом нздању своје целокупне српске граматике (од 1895. годиВе) на 256. стр. г. Новаковић назива предикативне атрибуте самосталним додацима и овако их одређује: „Ако ли су самостални додатци придеви, онда се њима казује, управо као други прирок, неко нарочито истакнуто својство нодметово. И овај самостални додатак од нридева може се, као и онај од именице, развити у додану реченицу. За ову се службу унотребљавају придеви неодређеног вида«. Дефиницнја г. Новаковића је погрешна као што му је погрешан н цео одељак о атрибутима и апозицији, које он назива додацгша аодмету. Погрешан је с тога, што узнма да су атрибути и апозиције додаци подмету, а то је управо седми део од целог правила. Зар је у нримерима „видим једног човека", „Бог не да једном човеку сва добра", „Једно табор Вукашина краља", „Жали Шарац тебе, госаодара " реч једног, једном, краља и госаодара додатак подмету? Према том прндев не казује само својство подметово, већ казује својство именнци или личној заменици, па ма у ком иадежу оне биле. Г. Љ. Стојановић у својим лекцијама нз српског језика за II разр. гимн. (Београд 1891. године) на 16. страни одређује предикативни додатак с називом арирочни додатак овако: „ Прирочни додатак казује својство или каквоћу подметову, али не као његову сталну особину, већ као неко прелазно својство које подмет има само у оном случају, који се у речепицн представља". Према оном, што сам мало пре рекао и деФиниција г. Стојановића је погрешна, јер прирочни додатак не казује само својство или каквоћу подметову, већ својство или каквоћу именицп или личној заменицн, коју одређује, иа ма у ком падежу стајала именица или лнчна заменица. Оспм тога иогрешан је у г. Стојановића и цео одељак о атрибутима и апозицнјама, јер и он, као и г. Новаковпћ, узнма да су атрибутп, апозиције и предикативнн атрибути додаци иодмету (уп. 15. и 16. страну његових лскција за II разр. од 1891. године), а то је опет само седми део од целог правила. Будмани у својој синтакси српског језика, писаној за Талијане (глава I, § 7, 3) одређује нредикативни атрибут овако: „Предикативни додаци су имена, која не казују стално својство или каквоћу именици, коју одређују, већ прелазно својство, које ииа именица само у оном случају, који реченица представља". И ова је одредба непотпуна, јер предикативни додаци не казују прелазно својство само именици, већ и личној заменицн. 0 предикативним атрибутима могло би се и не говорити, јер се слажу са својом именицом и личном заменицом као и остали атрибути, који не казују прелазно својство илн каквоћу именици или личној заменици. Али како Ј предикативни атрибути не казују стално својство или каквоћу, већ прелазно, то сам их и унео иод наиомену 1. (V. 15. страну моје синтаксе српског језнка). Ево те напомене: „Има и таквих придева, ко.ји не казују стално својство нлн каквоћу именицп или личној заменици, уз које стоје, већ само прелаз из једног стања у друго, и с тога се зову ирирочни (иредикативни) атрибути за разлику од осталих атрибута, а слажу се и онн у роду, броју и падежу са својом именицом и заменицом". Затим, да бих иоказао, који нри-