Prosvetni glasnik

ПР0СВ1ТНП ГЛАСНИК

37

да у крилу сво.је народне државе нодигну велику просветну установу, која би била средиште и врело за српску црквену и световну образованост и науку. Познато је, да су синови српских владалаца и велике властеле раније, а још више из времена Краља Милутина, Стевана Дечанског и Душана путовали ради вишег образовања у Цариград, Св. Гору, Дубровник, Венецију а понекад и у Болоњу. Но распадом српске царевине после Душана спречен је даљи развитак у овом правцу. После Косова српска књига и просвета нађоше још заклона и потпоре под деспотогд Стеваном Лазаревићем. А када пред силном турском најездол неста и сенке српске драгаве, од тога времена српска просвета а с њом и идеја о слободи и уједињењу сриског племена, још су по мало светлуцале у Зети, Приморју и по манастирима. У новије време, одмах, чим се с првим устаиком у почетку овога века и услед јуначке борбе наших оцева и дедова за ослобођење добише неке основе за уређени државни живот, нојави се у Београду зачетак Белике Школе, у којој се је и отац нове српске књижевности, Вук Караџић, учио. А кад овај ирви покушај ослобођења пропаде, и после кратког времена сину зора новог ослобођења и новог државног живота Србије под срећним и мудрим Милошем Обреновићем Великим, једна од првих брига творца нове Србије и његових ратних другова била је, да се иароду поред осигурања државног бића п поред најнужније основне наставе за писменост, о чему су се у иочетку саме општине старале, створи и једно средиште за просвету и вишу научну образованост. То средиште, подиже се најпре иод назлвом „Књажевско-Српски Лицеј" са катедрама за фидософско и правне науке и трајањем учења пет година, а после под именом Велике Школе са три Факултета : философским , правним и техничким. Потреба научних снага за вишу научну наставу иодмиривала се учепим Србима из Угарске, а у неколико и онима, који су своје научно образовање добили у Русији. Но већ од тридесетих и четрдесетих година овога века, чим се унутрашња самосталност Србије извршењем Једренског уговора мира и спајањем отргнутих 6 округа, свечано прогласи и утврди, наши лросветољјбиви управници и државници тога времена сматраху за своју свету дужност, да одабраним и спремним синовима своје земље даду нрилике и могућности, да о државном трошку доврше своје школско образовање по разним струкама наука на руским, аустриским, немачким и Француским университетима и академијама, при чему се обраћала особита иажња на потребу спремних кандидата за правне. медицинске и војне науке. Према свима овим срећним почецима јасно је, да би наша отаџбина добила свој иародни университет много раније, може бити још око иоловине овога века: да нису унутрашње политичке трзавице и династичке борбе спречиле дело њеног срећногиобилатог културног развоја. А колико је кнез Милош, овај велики државни геније српски волео и ценио науке и вишу образованост у свом народу, речит је доказ између осталога и та знаменита појава, што је кнез Милош одмах друге године после свога повратка на нресто у 1858 год. радо прихватио мисли свога министра просвете покојног Димитрија Матића о оснивању српског университета у Београду, о чему је и у службеним Сриским Новинама при крају 1859 годипе п у почетку 1860 изишло саопштење са дужом научном расправом, коју је о овом важном просветном питању написао нсти мини-стар. По смрти Милоша Великогвеома крупни државни послови окб новог