Prosvetni glasnik

38

ЕРОСВЕТНИ ГЛАСННК

урсђеља земаљске управе п стварања и развијања народне војске. у вези са великим историским догађајима бомбардовања Београда од страие турског гарнизоиа у 1862 години и предаје турских градова киезу Михаилу 1867 године, заузеше ску патриотску пажњу и старање кнеза Михаила и његове владе у иравцу војнога сиремања за дело иресудне борбе за ослобођење п уједињење српскога народа. Но и усред обилатог и непрекидног рада на овом делу опет просвећеном Кнезу и његовој влади пође за руком, да основну и средњу наставу зиатио иојачају и да у Београду иодигну Велику Шкоду с три Факултета. После трагичне смрти Кнеза Михаила његов наследник Краљ Милан настави дело свога славног Стрица. Но и иоред његове иајбоље воље и његовог старања за унаиређење вшпега научиог образовања у Србији, чему је леп доказ н оснивање Академије Наука и Уметности, — оп пе успе, да оствари најтоплију жељу свију просвећених сриских родољуба,. да подпгне Университет. Ратии догађаји од 1876 — 1878 и 1885-—1886, у којима се одлучивало о политичком опстанку и о будућности српскога народа, заузели су били сву пажњу и сву духовну и материјалну сцагу народа. С тога Краљ Милан усТупајући у 1889 годинн Престо свом узвишеном Сину Краљу Александру, оставио му је у аманет и крунпсање зграде државне независности са увођењем и развијањем свих опих ведиких подитичких и културних усганова, које су основа и залога срећнога развоја целокупног народног живота, а међу те установе снада извесио и Университет. Тешки и крвави ратови, које је Србија последњих деценија водила ради извршења своје историске мисије на Балканском Полуострву, нриродно су уставили и омели сваки круннији политички привредни и културни рад на унутрашњем државном развитку. Но нека ми је овом ириликом слободно номенути, како је Њ. В. Краљ Милан с просвећеним одобравањем нрихватио мисао о оснивању српскога университета, кад је писац ових врста као министар иросвете у 1879 години у кабинету пок. Јована Ристића имао част у иарочитом писму Кр&љу разложити свој просветни програм, у коме је било нарочито питање о Университету. Политичке промене и догађаји од 1880 године до последњих дана одгодише ове намере за боље прилике, које се сада иницијативом Народног Представншптва и иросвећеном готовошћу Њ. В. Краља и Његове владе указују као подесне за остварење овога великог културног дела, којим бн се наша много напаћена Отаџбина на крају XIX века и уласком у XX век подичила и за своју историску мисију боље спремила. Да је за Србију настало крајње време, да у овом нослу даље не оклева: јасни су знаци и појаве колико у томе, што из раније историје омањих немачких и талијанских држава и државица видимо, како су њихове многобројне Велике Школе и Университети иослужили не само развитку оиште културе и обрабованости народне, но и успеху велике мисли народног и државног уједињења; толико су још више за нас значајне и иресудне нојаве оснивања Университета у суседних, ио историској судбини и државиоЈ моћи блиских нам народа: Маџара, Румуна, Чеха, Хрвата и Ррка, а скоро ће бити и Бугара. Маџари, поред тога, што се знатан број њихове омдадине налази на аустриским и немачким университетима, имају три доста обилато уређена университета и неколике Академије са по два Факултета. Чеси поред старог чувеног университета у Прагу, који Је услед пропасти ческе независности с битком