Prosvetni glasnik

564

просветни гласпик

ских уџбепика долази исто онако у нитан.е, као и уџбеника за друге наставнв вредмете, и ако пе из истих разлога. Како у избору и распореду наставнога градива, тако и у насгавиоме поступку, учитељ се мора држати уџбеника, ако хоће да му овај корисно послужи; учитељ .је, према томе, сиречен да ради самостално, по своме уверењу, да се у своме раду управља по начелима која је усвојио као исправва. Учитељ, нпр., хоће да ради по „Грубеовој методи", а рачунида је удешена тако, да се прво са свима бројевима одређенога круга пређе један рачунски ввд, па онда са свима други итд.; или обрнуто, рачуница је удешена по „Грубеовој методи", а учитељ мисли да је боље постуиати по којој другој. Од колиже су незгоде рачунски уџбениди с погледом на задатке у примерима из нрактичнога живота, видећемо мало после. 3. Уџбениди за рачунску наставу могу се употребљавати, у напред поменутој сврси, само у разредима у којима су учениди довољно извежбанп у разредном рачувању, т.ј. у рачунању у школи под непосредним падзором учитељевим, и у којима је тачно и течно читање потпуно савладано; осим тога потребно је да су учениди извежбанн и у писању, а нарочпто у пренисивању вз књиге. Где ти услови нису испуњени, ту ће се узалуд унотребљавати рачунски уџбеници, узалуд, јер неће донети оне користи која се од њих очекује, неће их моћи ученидн сами уиотребљавати, а време које учит< л> изгуби око објашњавања пре рада и исправљања иогрешака у изради може се корисније употребити на рад у разреду, односно на псписивање задатака на школској табли. Рачунски уџбеници, према томе, нису за најниже разреде основне школе, а нарочнто за I разред, где је, можда, довољно да се учепици извежбају добро само у усменом рачунању. 4. И ако је питање о суштини броја још увек на диевном реду у цедагошко-психолошкој књижевности, ипак со данас сви дидактичари мање-више слажу у мишљењу са енглескнм философом Миљем, да апстрактни бројеви не вреде сами по себи ништа, да се брсј увек мора односнти на нешто стварно, и захтевају, према томе, да се рачун предаје у вези са стварношћу. Мишљења се разилазе само у питању о претежној важности једне или друге врсте рачунања. Неки мисле да је чисто, а други да је примењено рачунање главна ствар у рачунској настави; први се задовољавају да голе рачунске операције само „обуку" у рухо стварности, а други траже да се бројевима стварност расвегли. По другом гледишту, које има све више присталица међу савременим дидактичарима, није довољно чисте рачунске операдије само спољашње (наимеповањем) везивати за стварноет, већ треба бројним проучавањем стварности ученике заинтересовати за рачуаски рад; с тога није свеједно које ћемо стварне области узимати за поједине рачунске радње, већ треба бирати » оне за које деца више имају интереса, које су им познате и занимљиве било из наставе било из живота. Па како је интересовање за стварне облаеги различито према различним приликама живота друкчије нпр. у граду, друкчије у селу^ друкчије у земљорадничким, а друкчије у сгочарским крајевима, друкчије код. мушке, а друкчије код женске деце, то је тешко, да не рекнемо немогуће, израдити општи рачунски уџбеник који би био у сагласности са поменутим дидактичким захтевом. Тешкоћа би ова остала и кала бисмо се држали првога од напред, наведених гледишта. Јер и када задатке из стварнога живота узмемо само ради вежбања у чисто рачунским операцијама, ииак морају они бити деци