Prosvetni glasnik

ПАУКА И НАСТАВА

729

стове." Ко се овој заповести није покоравао, тога је постизала тешка казна за отпаднике. Наравно да се тако неразумна наредба није дала извести. За мало, па је тај закон изгубио сваку важност. Мало кашње опажамо да се са Јеврејииа поступа са прилично толеранције. Венијамин из Туделе налази на источноримској територији многобројне јеврејске опћине. Оићинама овим чине се разне олакшице. Тако напр. Манојло Комнин уклања наредбу, по којој су Јевреји имали право да се туже само код једнога специјалног чиновника атдитцуод гог! <тге»огЈ), те им дозвољава да своје правне ствари могу подносити без разлике сваком суду у драсави 1 ). Детаљно проматрање одношаја државе према цркви у Византији показује јасно, како је Русија — још далеко од тога да буде модерна држава —■ потпуно верни одсјај Новога Рима у своме политичко-црквеном уређењу. Са (свакако Фабулозном) круном Мономаха пренет је на северну државу и дух Византије, кога не могаху потиснути ни реФорме генијалнога Петра. Државнога патријарха, који је у знаменитој личности Никоновој постао опасан и царству, начинио је он под протестанским утицајем али са дозволом Истока звањем, које потпуно зависи од државне врховне поглавице. Но већ и у Русији разабиру се гласови угледних личности, који подижу протест нротив овога поступка, који толико вређа каноне. Читава организација јерархије је чисто ствар царева као некада у Источном Риму. Светковина ортодоксије развила се у Русији у нацијоналну светковину рускога патријотизма, као што је и Фотијев покрет био нацијонално патријотски. Па и у поступању ирема староверцима и засебшш конФесијама опажамо сличност у обе државе. За принцип толеранције, који је нама нрешао у крв, не ће Руси да знају као и Византинци. И ако влада из политичких или економних разлога покушава да се држи овога принципа, диже се на брзо у крилу духовне партије жестока опозиција против овога попуштања према неверноме Западу. Назоре ове, који још и данас живе у пуној снази код овога првога словенскога племена, било би вредно проучити и у Фазама њихове прошлости. Познато је са каквом охолошћу све до у време Комнина па и доцније гледаху Византинци на „варварске" државе Запада. Па и у овом погледу личе Руси на источне Римљане. Но ови назори Византинаца не беху сасма неоправдани. У нркос заједљивим навоменама Ллутнранда беше Источни Рим још и у време маћедонских царева прва хришћанска држава. Већ и сигуран начин са којим је влада умела да регулише одношај државе према цркви, показује јасно, да наралеле за византијску државну организацију и политику.пре ваља тражити у евроиским онћинама на освитку новога века него у савременим опћинама западнога средњега века. Византија беше стара, али њена државна и црквена политика показује у многом погледу зрелину старости.

!) Хасћапае, Јив Отаесо-Котапит 3, 504.