Prosvetni glasnik

НАУКА II НАСТАВА

тињски живот, биће мање леп но ниши, морадни и интелектуални живот; али, још једном, оно што је најглавније, то је живот, и више вреди оживети пред нашим очима .једно чудовитте, и норед-нестадпор и нривременог карактера свију чудовишта у природи, него нредставити нам мртву слику идеада, састав апстрактних динија као у троугда или у хексагона. Сувшпе искључив материализам може у уметности бити знак немоћи, али сувише неодређен и конвенционалан идеализам гори је него немоћ: то је заустављење на по пута, то је грешка у правцу, бесмислица, права издаја лепоте! Свака уметност је нанор да се ироизводи усавршавају. Иримитивна уметност покушавала је да улепша стварност; она је њу често чинила лажном; модерна уметност покушава да уђе у дубине стварности. Док се данашњи анатомпсти служе као снимцима непосредном фотограФијом или Фотогравуром, којој је циљ што савеснија тачност у ренродукцији природе, анатоми шеснаестог, седамнаестог. па чак п осамнаестог века, — који су при том били научењаци а, не уметници мислили су у својим нацртима готово само да даду естетичкн еФекат и извештачену симетрију, они су дотеривали артерије, вене, отворе од жила, када им је изгледало да то чини лептним цео општи изглед. То су нарочито радили представљајући мозак; они су наивно мислилн да цирконволуције споне двеју хемисФера, вентрикула, завнсе од неког случаја; они су наивно мислили да могу поправљати ирироду, јер у своме незнању, они нису ни сумњалн да дубок детерминизам везује све ствари, да једна проста појединост каткада вреди као цео свет, и да промени ги курбу једне мождане цирконволуције значи изменити правац целог једног људског живота. Естетика нрироде није у овој или у оној особеној Фигури, у овом или у оном особеном снимку, но у односу свију снимака и свију Фигура ствари, и због тога .једна потребна појединост може бити чудовишно изопачавање у односу према свему; не треба личити на цртача, који хоће да поправи и унрости безбројна грањања Кивиеола мозга, да би произвео што бољи сФекат за око. Лепо никада није потпуно иросто, но уирогиИено сложено; оно се увек састоји у некој сјајној Формули која садржи у обичним н дубоким изразима врло разнолике идеје или слике. Према томе само у својој заблуди могли су рђави класични писци гледати лепо у малом броју н снромаштини идеја и слика, у строгој нравилности линија, у претераној симетрији, у мењању свију курба и кривина природе. „Идеал, рекао је'са разлогом Амиел, не треба да се толико ставл.а изнад стварнога, које има то несравњиво преимућство што ностоји." Уметник и романсиер морају, Као и моралист, да воде рачуна о тој речи. Идеал у уметности вреди само у толико у колико је већ реалност, у колико ностаје и ствара се: могућно је само стварно у постајању; ирема томе, нема идеала ван могућнога. Идеал, како вели Амиел, јесте просветви гласник , I. књ., 1. св., 1903. (3