Prosvetni glasnik

66

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИЕ

субјективна, јер се држи неког, њо.ј сувременог критеријума (који може бити и погрешан) — а праву вредност књижевног дел.а, сасвпм објективно, утврђује литерарна наука где се има.ју на уму налела свију критика и ,још многе друге погодбе које су бил.е од вредности при стварању неког књижевног производа. II да се дође до тако објективног резултата о неком књижевном делу, потребно је, пре свега, да протече доста времена од последњих дана живота његова писца. Овога се начела држе писци школских књига у Француској и другим културним државама. А то значи да се ире 30 година о Миловану једва што могло рећи у научном смислу, а о важности дела Атанацковићевих тада се није могао донети никакав објективан суд. Зато је неопходно потребно досадашња резоновања о тим нисцима у нечем допунити, а у нечем са свим изменити. Пре свега нетачно је називати Милована творцем српске читалачке публике, из простог разлога што је појава прве српске читалачке публике (у данашњем смислу речи) по себи врло велики догађај, који су спремили многи и врло различни узроци, и то много пре Милованових песама и романа. И објашњење тога по.јава претноставља нарочита истраживања па да се јасно представи онај интересантви преображај у души нашега народа, када је гуслар и усмени приловедач почео полако устуиати своје место српском писцу. А без сумње та.ј је преображај могао наступити тек онда, кад се у српском народу јавила нека нова покољена, која су, према свом образовању и укусу, почела све више и више нретпостављати књигу усменој песми и причи. 0 томе важном догађају овде ће бити само неколико речи. Прва српска читалачка публика (у данашњем значењу) .јавила се међу Србима у Угарскбј. А та држава, бар као католичка земља, била је, тако рећи, у свери нове европске културе јога од 17 в. а нарочито у току 18 в. за владе Марије Терезије и ЈосиФа II. Па је са свим било природно што су се и тамошњи Срби мора.ш подешавати новим приликамауживоту; разуме се на штету свог патријархалног поимања о свету — а то је, без сумње, неповољно утицало и на извор народне традиције н стварање усмених књижевних производа. И као резултат нових културних утицаја јавља се у тамошњих Срба и ново гледиште на свет, и други укус у опште а нарочито у књшкевној забави. Јер нова покољења, развијена школом или друкчијим искуством, тражила су уметничка дела са неким другим смислом, друкчијим заплетима, опсежнијим садржинама, једном речи — уметничке творевине у некој друкчијој слици, са ситуацијама и бојама према новом укусу. Па разуме се да је ту тражњу новога духа могла задовољити само књига, а много мање усмена песма и прича. И тај нови ллтерарни укус већ је у 18 в. задобио првенство над пређашњим, т. ј. књига се одлучно почела претпостављати садржинама усмене књижевности. А из литерарне историје знамо да, се тај