Prosvetni glasnik

НАУЕА И НАОТАНА

Факт потпуж) изврпшо много пре иојаве Мшшванових дела, те према томе отпада оно тврђење да је Милован био творац српске читалалке публике. Ако је потребно именовати и дела за која би се несумњиво могло рећи да су играла важну улогу у Формирању прве српске ниталачке публике, онда су то била у првом реду дела Миошића, Рељковића, белетристични преводи на славено-сербском и дела Доситијева. Дакле у 18 в. постала је прва српска читалачка публика, а Милован је писад 19 в. за чија се дела пре може рећи, да их је изазвао известан укус читалаца, а никако да су та дела створида прве српске читаоце. * * * Ко год прочита Милованове приповетке и у поправљену језику олако ће се уверити да оне имају врло мало уметничке вредности. И Новаковић јеу својо.ј Иеторији за те приповетке рекао да су „голе Фантазије." Та оцена о уметничкој страни Видаковићеве белетристике уз малу измену и данас је од вредности. Али се одмах затим и нехотице намеће питање: па како су тако слаби литерарни производи могли, бар у општим цртама, Формирати прву оригиналну белетристику у Срба? Јер се зна да појава оригиналне српске приповетке долази у велике литерарне догађаје за чије је остварење била потребна нарочита снага духа ггашчева, или неко особито духовно расположење образованих и простих Срба у почетку прошлога века. По вредности садржине приповедака не да се ни замислити даје тај догађај могао извршити сам Милован као писац. Нити се може примити оно уобичајено тврђење да је таку слабу белетристику могао за четврт века одржавати само неразвијени укус читалаца. Већ је природније претпоставити да је био још некакав чинилац, и то од особите снаге, ко.ји је помогао Миловану у стварању оригиналне белетристике у нас, и који је десетинама година одржавао расположење читалаца према Миловановим приповеткама, Ми знамо да је мало који важнији моменат у нашој књижевности био чисто српског порекла; њих је обично изазивао какав велики литерарни, политички или у опште културни догађај са стране. За то имамо потврде у свима одсецима наше књижевности. Зар онај значајни покрет у Европн 18 в. — за слободу мишљења и владу хладнога разума — није у нас такође нашао силна одјека у делима Доситијевим? Слична је историја и других важнијих момената наше књижевности. Па како је и појава српске оригиналне белетристике важан моменат књижевности, онда нема разлога и њему не потражити узрок у културном стању европских народа у првој половини 19 в. И после ове претпоставке може се о по5 *