Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

69

Сувремена тражња шш укус читадаца увек је био од силног утицаја на писце. Историја књижевности зна за сразмерно мали број писаца који се нису повијали према укусу публике. Остали и то велики број угађао је укусу читадаца, свесно или несвесно — .а изгледало је као да писац предњачи, стварајући укус публици читалачкој. То се догодило и у овом случају. Патриотично-сентиментални читаоци нашли су себи писца у лицу тадашњег сентиментално-редигиозног стихотворца, Милована Видаковића, аутора ,0 прекрасном ЈосиФу" (1805). И од 1810 год. Мидован прихвата патриотизам и прозни обдик. Тако је дотле мало познат стихотворац постао чувен и омиљен приповедач јер му белетристика (много више од стихова) одговараше сувременим тенденцијама и укусу читалаца. А кад се све ово има на уму онда се може утврдити поставка: утицајем патриотско-романтичког покрета из Германије с почетка 19 в. и у Срба су се створиде прилике^ културне и књижевне, које су дале могућности писцу, са свим обична талента, да отпочне знаменит посао: Формирање оригиналне белетристике у Срба. Другим речима: тај је покрет прво припремио читаоце и укус па се тек тада могао јавити Милован у важној улози. А то значи, да је у оно време српска читалачка публика жељно тражила деда Милованова не „због неразвијеног укуса" већ је његове приповетке претпостављала другима зато што се у њима обрађивала народна традиција и нсторија — предмети које је у оно доба нарочито тражило духовно расположење читалаца. И само том духовном расположењу читалаца има Мидован да захвали за своју књижевничку каријеру. Тако је у ствари. А разуме се да је велики број његових сувременика држао, да Милован има и велики уметнички дар.уИ тако је већина мислида све док није романтизам дошао у Фазу кризе у свима литературама па и у нашој. А посде те дитерарне еволуције, када је и у нас настао други укус у читању, бидо је са свим природно што је образованија публика напустила Милованову белетристику, ко.ју је, као што смо рекли, створио известан утицај и одржавао нарочити укус читалаца. И ми данас морамо жалити, што Милован не имађаше више уметничгсе снаге, да, не само, започне рад на оригиналној белетристици, већ и да створи дело од праве уметничке вредности — као Његош и Бранко — те да га можемо назвати и оцем уметничке ириповетке у Срба. Када је у последњој четвртини 19 в. са свим ослабида странка наших Славено-Серба — чији је нристалица био Милован — тада су изашле и оне оцене о делима Миловановим, које се и сада одржавају у школским књигама. А те су оцене више мање неко нродужење Вукових оцеиа о Миловану из прве четврти прошлога века: ценио се поново у приповеткама највише језик и стварност употребљене грађе, ваља да зато што се по ондашњем Филолошко -реалистичком критеријуму од књижевних дела тражило: Вуков језик и садржина мање вигае као у каквој