Prosvetni glasnik

70

ГГРОСВЕТНИ ГЛАСНИВ

научној књизи. Такво доста једнострано гледиште тадашње критике у нас нису могди ни у колико задовољити Мидованови романи, већ Атанацковићеве новеле а нарочито „Два идола" где .је био употребљен Вуков језик, а у садржини расправљадо се једно сувремено питаље. На тај је начин Атанадковић не само потиснуо Мидована — задовољивши публику и критику — већ је стекао и глас ведиког уметника у белетристици српској. А у ствари Атанацковић је у другој половини прогалога века био само оно што је и Милован у првој: писац за већину сувремене публике. А то нам казује како су биле непотпуне и нетачне те оцене од пре 30 година. То се је могло видети и кад је — у претходном одељку — била реч о појави оригиналне белетристике у нас. А из одељка на реду видеће се колико су те оцене непотпуне и у питању: због чега Милованова дела немају уметничке вредности. * * * Ако и јесте патриотизам и романтизам много помогао Миловану у стварању оригиналне белетристике у нас, нпак се не може толико претпоставити да и у духу Милованову не беше у извесном степену неке способности за литерарну уметност; тим пре, кад се зна да су његова дела за подуже време тако сидно одушевљавала сувременике, потискујући немачке и Француске романе. Свакојако да је нешто и од писца долазило, јер се не може замислити да би удогу Мидованову могао извршити ма ко па и човек посве прозајична духа. Али критика од пре 30 г. не нашавши у романима Видаковића оно што је она. ценида, брзо нх је осудида и не упуштајући се у тражење духовне генезе тој белетристици — ако не због њене апсолутне вредности, а оно бар због оног значаја њена у нашој књижевности. У томе замршену питању требадо је пре свега испитати природу духа пишчева, е да би се тако могдо тачније утврдити: да ли слабост Милованових романа долази од недовољне снаге духа пишчева за тај посао, или је томе узрок био у ондашњим просветним и књижевним приликама, или је томе криво .једино необразовање пишчево? Место такве анализе, критичари су држади да је оно са свим тачно кад су рекди да су Милованови романи слаби због имитације извесној бедетристици, због пишчева угађања укусу просте публике и славено-сербског језика. Али то тврђење, сем посдедње тачке, није и са свим тачно. Јер дела на која се угледа могу бити и најбоља у својој врсти, па опет да имитације њима личе на најгоре производе кад имитатори немају дара. А из тога излази да није са свим разложно рећи за Мидованову бедетристику да је онако сдаба само зато, што се угдедао на средњевековне романе. —• Без сумње и то је један од_ узрока неуспеха. Ади ипак ја држим да се главни узрок уметничком неуспеху Милованових приповедака налази на са свим другом месту.