Prosvetni glasnik

НАУЕД И НАСТАВА

71

Сви досадашњи оцењивачи Милованових дела без разлике тврде да су Милованове приповетке утидале на пубдику оним тобоже приказом српске прошлости, особито, веле, оним местима где се помињу омиљена имена из наше традиције и историје. Заиста, кад се узме на ум оно велико патриотско одушевљење у нрвој половини 19 в. (које сам напред поменуо), са свим је вероватно да су и та места могла имати ведиког значаја за одржање те лектире. Али при пажљивијем читању видеће се да она, тако рећи, бајност која и данас има привлачности и утицаја на неразвијену душу — не јавља се онде где се приказује прош.71 ш живот, већ у оним сентиментално-поетским и меланхоличним описима. Па кад се из његових приповедака скупе и размотре сва таква месга (оииси) — а она су најлепша — онда нам се јавља Милован као несник, који је држао, а то су чинили и многи други, да се може у прози певати исто онако и са свима слободама као што је радио у стиховима. Па не само да ја сад налазим да су у Миловановим прииоветкама ониси најбољи, нећ могу рећи да су они и за ондашње читаоце били од највеће вредности, јер је остало несумњиво предање да су се таква места и на памет учила — и рецитовала ако су била у стиховима исказана. А то сведочи колико се ценила поезија у Миловановим делима. II, заиста, осећање тадашњих читалаца није грешило, јер Милованова проза без поетских места нема скоро никакве вредности. А то значи да је Милован имао у своме духу само извесних дисиозиција за поезију. И то мишљење иотврђује и сам писац тиме што се у први мах сматрао само песником, штампавши прво књигу стихова ,0 прекрасном ЈосиФу" (1805), а тек после пет година почео је писати и приповетке. Од 1810 г. Милован ради све више и више у нрози, разуме се на велико задовољство читалаца (жељних тенденциозне забаве у већој количини). А то је учинило да Милован одлучно стане на туђи терен, где је требала и нека друга особина духа па да се у тој метаморфози дође и до извесна успеха. На против, то Милован није имао на уму већ се и даље ослањао само на машту и осећање као песник; а посматрање и цртање типова, карактера и разних ситуација из живота као да и није имао на уму — а без тога приповедачка уметност, као што знамо, и не постоји. Ондашња пак неразвијена литерарна оцена није могла за времена оиоменути Милована, да не напушта стихове. Вук мује прво нреноручивао бољи језик, а после га нападао и због неистинитости грађе и нелогичности у догађању у његовим романима — али му нигде не рече да његов (Милованов) таленат није за белетристику. И ту Милованову погрешку нису запазили ни Новаковић, ни Вуловић, а то је неопходно имати на уму кад је реч о његовој уметничкој прози — јер је највише због тога Милован остао, тако рећи, вечити почетник, и као песник и као приповедач: стихове напустио а ириповетка није одговарала природн његова талента. Ту јс, дакле, по мом мишљењу био главни