Prosvetni glasnik

72

ПРОСВЕТНИ ГЛАОНИК

узрок Милованову уметничком неусиеху у белетриетици: он не имађаше урођених особина з а приповедача већ само неке сиособности за дилетантско ћесништво. То неразумевање природе свога дара упропастило је Мидована као уметника, а не што се угледао на средњевековну белетристику. II тако је Милован, радећи туђи посао, учинио штету своме стихотворсгву, а, ма како да се узме, велику услугу сриској квижевпости, ер, бар по Форми, нисмо дуго чекали на оригиналну приповетку. Да Милован није рођен за приповедача види се и по овом. На пр., кад после ма које Милованове ириповетке прочитамо коју књигу његових стихова, опажа се прилична разлика. Његов дилетантизам као да је на своме месту тек онда кад је садржина у стиху. Тако изгледа ваља да и зато што садржииама у стиху нису потребни сви они прелази од едног момента другом, а може се и без многих епизода ради неке карактеристике времена, човека, народа и т. д. Па и мотиви извесним радњама обично се не изводе опширно као у роману. Тако исто незнање историје или ко.је друге науке не смета сваки пут стихотворцу ако он има извесну креадију маште и при том погодан ритам и слик. Те погодбе за стих Милован је релативно боље испуњавао него оне за причу. И још да је остао само при стиховима, а како је од 1810 г. почео обрађивати натриотске теме, могло би изаћи на то да он буде оно што је Сарајлија. Али и кад се оставе те претноставке па се мало боље разгледају Милованови стихови, ови који постоје, изгледа ми да је у њима боље оличена пишчева оригиналност него у прози. Да се још боље види Милованова погрешка (што је као стихотиорац нисао приповетке), треба се сетити Његошева епа и драме, Бранкових епских песама и Јакшићевих приповедака, где су наши велики песници изашли без икакве особите нојаве, просто зато што ти литерарни облици не одговараше природи њихових генија. А кад се то дешава и велнким песницима ако не погоде облик, шта да. се каже за приповетке Милованове, једног обичног стихотворца, којијепочео обрађивати нрицоветке онда кад је добра белетристика и на страни била реткост, и кад не беше јасно утврђена разлика између поезије и белетристике. А без сумње и то је учинило да Милованова белетристика буде онако слаба. Но ипак држим да би Милован и поред тога постигао известан успех да је имао дара за ириноветку. А из свега досада реченог у овом одељку, мислим, може се видети како нема никаква основа оно тврђење, но коме су Милованови романи слаби само зато што су нисани по угледу на средњевековне романе.

* ^ * После резоновања о главном узроку Милованова неуспеха у белетристици врло је потребно видети колико има истине и у оном тврђењу 0 несувремености Милованових романа.