Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

73

Критика прошлог века у опште је иепотпуно схватила појаву Милованову, па разуме се да је п за своје резоне налазила разлоге који так .ође не беху потпуно тачни. Рећи да су Милованови романи за оно доба били несувремени, само зато што беху слаби, држим да је тај закључак са свим погрешан. На против, оно што је те романе у своје време одржавало то беху — у аима на известан начин — задовољени захтеви ондашњег укуса, о чему је раније било речи. Па не само то, у Миловановим романима налазе се све оне главне идеје које владаху у тој грани литературе из других народа с почетка прошлога века. И то није тешко доказати. Знамо да се у поезији и белетристици немачкој и Француској по примеру Русовљеву радо обрађивале сентименталне емоције о природи. Таквих је места врло много и у Миловановим приповеткама. Романтизам је на супрот класицизму истакао идеју о народној прошлости и створио патриотску дидактику у свима литературама прошлог века. И Милован је ту идеју обрађивао скоро у свима делима својим. Он је гледао да његови романи имају и коју идеју ондашње моралне ФилосоФије итд. Па зар се после ових напомена може рећи да Милован није писао према сувременим тенденцијама већ према средњевекОвним ритерским рома.ннма, где се не налази ни једна од поменутих идеја? А што он тада сувремену тенденциозност није умео да доведе у склад са уметношћу као неки његови сувременици на страни, нема разлога за то га називати несувременим. Па и у томе није са свим без успеха. Оно што је одговарало природи његова духа, обрадио је он скоро са успехом бољих приноведача онога доба, На пр. описе природе и меланхолију — за чије се приказе тражи више поезије — Милован је тако обрадио да се многи од тих детаља могу и данас приказивати, бар у школи. А што у његовим романима не може да издржи критику обрада историје и морала томе је онај исти узрок због кога Милован у опште није имао успеха у белетристици. Јер за нриказ историских слика у ириповетци тражи се више епских способности, а Милован имађаше извесне лирске особине духа, те за то у његовим делима управо и нема какве објективне анализе или синтезе, а без тога се не може ни замислити историја у роману. И томе кад се дода да је Милован, као и многи његови сувременици, био неспреман у литерарној оцени — онда је са свим јасно што се у његовим романима не разликује прошлост од сувремености. Али за то нису били криви никакви угледи на страни, већ недостатак у таленту за белетристику и велико неразумевање у литерарној уметности. А због овог последњег починили су врло многе погрешке и писци много јачих резона. На пр. ко се још није похвално изразио о ученостп Рајића. и Соларића, и оштроумности Доситијевој,- читајући њихову прозу Р А шта да се каже за исте људе кад се прочитају и њихови стихови Р Ако узмемо логику Милованових оцењивача, могли бисмо рећи да