Prosvetni glasnik

74

ПРОСВЕТНН Г.ОАСНИК

су им стихови тако слаби, што су се поменути учени људи угледали на најгору поезију на страни. И заиста тако би се могдо рећи ако се гдеда на апсолутну вредност љихових стихова. А међутим за те се писце не може рећи да беху необразовани људи. На против, имамо уверења да су они познавали истакнуте примере поезије не само новог већ и старог века, па оиет су се тако јако грешили о поезију гаппући онако слабе стихове. ТТ кад се и ово има на уму, држим да нема смисла и даље тврдити да су Мидованови романи слаби само зато што се писац угледао на неку средњевековну белетристику, већ је, држим тачније рећи, да су стихови Рајића, и Соларића, као и Милованови романи сдаби прво због тога што њихови писци нису имали подобности за тај литерарни посао; а друго што у оно доба није било науке о књижевности ни развијене критике о уметности, иа је ваљада и то утицало да се поменути писци онако много огреше о литерарну уметност. А ова оскудица литерарвог и уметничког образовања у то доба без сумње је учинила да Милован и оно мало талента рђаво употреби. * * * Еад писац нема довољно литерарних и уметничких опсервација, дешава се, нарочито у оних слабијег талента, да им у послу завлада известан механизам и шаблон, те, место уметничких дела, они дају производе који имају привремену вредност као каква индустријска роба. То је учинило да и Милован има свој списатељски механизам којим је умео брзо и много написати на велико задовољство својих читалаца, жељних — по духу времена — сентименталних призора, истинитих или измишљених, а исказаних извесном реториком. А како у то доба не беше израђеног мишљења о слободи маште у уметничким иословима, то је и Милован без икакве лрикривене намере, са свим нехотично, мало гледао да задовољи истину и уметност, већ да књижевну забаву што више омили према тадашњем захтеву. За то је Видаковић гледао да у делу буде што више замршених ситуација и много сентиментално-меланхоличних описа, е да би тако што дуже задржао читаоце у тој невиној али често и мало корисној забави. Таква је била извесна махинација у Миловановим приповеткама с помоћу које је он своје поетске емоције претварао у белетристичне садржине. И због те осуђене махинације врло често називају Мнлована „романтиком" и имитатором средњевековној белетристици. Има овде онде забележено да Милован нема ни потребне студије у раду. Истина од тога недостатка он се не може одбранити. Али, зар је само он коме то недостаје ? Видели смо да и Доситије — поред све одличне снреме — није имао тачно гледиште на књижевност, а још мање умео разликовати прозу од поезије. Па и за велики број писаца прошлога века може се рећи да немају довољно уметничке студије у