Prosvetni glasnik

224

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Да је све то тако сведоче нам примери из саме науке. Зар има данас нечега више у геометрији но онога што садржаваху Евшшдови елементи, који су још пре 2000 година створени, као дедо којим је крунисан ум спекулативних творада науке људске? А у дел.у Евкллдовом има-ди значајнијег приндипа од Питагоровог става? Није ли Хипарх створио астрономију оисервација, Гадилејо Физинку астрономију, Њутн механичку, Архимед механику, Њутн инФинитезималан рачун, Дарвин десцендентну теорију, Л.оке критичку философију, која је преко Хјума у Канту достигла врхунац савршенства и т. д.? Све су то докази да класиФикација научара може да се изведе на основу мисли и идеја, којих -су они творци. У људима оваке врсте ваља гл.едати места где се као у жижи концентрише сила и јачина науке, па се или одатле шири после неколико столећа и служи као извор оној топлоти, којом нас наука и умни производи загревају, или као изворе из којих се науша грађа и материјал иеколико прошлих генерација сакупља, као људе, који су знали добро резимирати научне тековине и иредати их потомству, да оно на њима развија ону величанствену зграду што се зове наука. Што је велико, што у себи духа има, никад се не да уништити. Оно се може само загасити али не и угасити. Јер као што из загашене ватре може да се разбукти нламен, тако из радова генијалних људи могу да се створе научне гране, да се да импулса генерацијама, између којих и творца леже по неколико столећа. За ово нам је најбољи доказ ренесанс, чија се распламтелост може протумачити распаљеном ватром од оних искрица, које су пре толико година биле засветлеле на обалама класичке Грчке, а које тињаху кроза цео средњи век, и тек од ренесанса почеше добијати повољнију атмосверу за свој живот, и прилике да свету покажу величину и моћ своје експанзивности. Јер шта је данашње цело европско развиће но продужетак оног развића које је први пут проклијало на обалама Јегејског и Средоземног мора. Шта данас има, што се принципа тиче, више у математици, но што Евклид и Архимед изнеше. Зар први није изнео у своме чувеном делу све основе данашње геометрије, а други се од свију раденика на математици до Њутна највише приближио инФинитезималном рачуну. Епикур, Аристотело, Платон, Демокрит и др., нису ли творци етичких и философских гледишта на природу материје? И Локеоп сензуализам, и Бентамов утилитаризам, Л.ајбницове и Бошковићеве теорије о природи материје (монадолошки и непротежних атома као извора силе), све метафизичке теорије о природи бића, душе, нашег психичког живота, све су то само разгранате теорије, или на истим принципима, које су стари Грци прокламовали, или на измењеним основима, које се измене никад не могу толиким учинити, да би у се садржале какву новину, о којој не би било трагова у творцима европске образованости.