Prosvetni glasnik

188

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ако ее не оснива на суровости, ионајвише знак нсобузданог тсмперамента, н врдо је често доказ, да је васпитач моралну моК над дететом изгуоио, те по томе мора да прибегне физичкој сили, свакојако са тако исто рђавим успехом. Лак ударац но руци не треба овде рачунати; то је најпосле само нека опомена. И снажан ударац, који неочекивано као муња из ведра неба дође, има често врло нзванредно дејство; али се тек не увиђа нужност његова, јер јака вика учиниће по нравилу исту услугу. Ја долазим са оваквим гледиштем од чести у противуречност са оннм учитељима, који изјављују да се без удараца не мо;ке изићи на крај. Али ту би била реч о рђаво васиитаној деци или никако васиитаној т. .ј. иокварсној дсци, а ја говорим о деци, коју треба васиитати. Ја допутптам драговољно, да се такође ударцима мир и дисциилина може нотпуно одржати, да се могу и поједина ирекорачавања стегнутн; али то није васпнтање у мом смислу, то је нросто нужна одбрана. Осим тога ја верујем, да се исти еФект на много мање варварски начин још боље може постићи. Посматрајмо нонашање неког тако излупаног младића. „Баш ме није ни мало боледо! - Бан1 ми је свеједно! — Тек сад нећу попуштати!" То су речи, које се често могу чути. Али, кад се помисли да је извор већини неваљалштина у младићској обести или у дивљој несавладљивој ирироди, онда на пример стега за дечаке не само што није никаква велика казна, што их она у слободном кретању сиречава, него је шта више способна да их припитоми, јер се њоме исказује то, да има силе, која може стати на иут њиховим лудостима, и почем се ова казна може изврншвати све дотле, докле је нужно. Ја још верујем, да такви екстремни случајеви у бољим Фамили.јама долазе сасвим изузетно; јер било би и сувише жалосно, да није тако. Али, ма како се о казни мислило, никада не треба казнити у ирвој љутини, него оставити неко време на размишљсте. П ако смо и тада још непрестано уверени, да је дете казну заслужило и јесмо ли се по горњем правилу одлучили за казну, тада се она и извршује. На тај начин треба и у казни бпти тако исто штедљив, као штојеглавна ствар бити конзеквентан. Започне се са најблажом казном, од које се дејство очекује, а затим се повећава дотле, докле се циљ не постигне. Ја не познајем никакву већу грешку од ирстње или изрицања казнн а која се иотом ие изврши. Деца то врло чссто забораве те затпм поглавито матер не сматрају вигае озбиљно. Напротив сасвим је нешто друго извршење заказате казне одложити с обећањем, да се она у случају даљег доброг ионашања детета никако неће ни употребити, али да ће при ионовљеном рђавом владању сасвим сигурно наступити. Овај и у модерном казненом правосуђу усвојени принцип, условно задржавање казни од извршења, сасвим је изванредно средство да децу иојача у одлуци, да постану опет ваљана.