Prosvetni glasnik
30
ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК
иде у кавану, да иотражи у њој оне сладости, о којима је за својега детињства сањао!. .. Шта је прече наставнику него за ране младости иримсром својим убити ове отровне клице у својих ученика... Ова највећа наставникова дужност не може се одредити званичним расписима и упутствима: она мора потицати из дубине душе родољубива и просвећена учитеља. Да чујемо шта о овој незваничној дужности и о својем незваничном учитељу, Стеви Тодоровићу, сликару, вели његов благодарни ученик, наш уважени књижевник Чеда Мијатовић: 1 ,— — — Почетком школске године 1857.Ј58., једно после подне искуцал.0 пет часова, па се журно спремисмо да као обично из загушљиве школе јурнемо на чист ваздух на Калимегдану, кад Љуба Каљевић заустави целу школу да нам каже: да се онај Стева Тодоровић, ко.ји је пре годину дана онако лепо певао на концертима Корнела Станковића, сада настанио у Београду, и да је вољан да обучава ђаке нотном певању. Нас неколицина пођосмо с Љубом к томе учитељу певања." Даље прича како је Стева пристао да их бесплатно учи певању, па наставља: „— — — Да нас је Стева учио само певању, иа би опет тиме стекао право да га ја и моји другови сматрамо за правог свог васпитача, за онога, који нас је учио да у таласима од музике пливамо, да из њих излазимо окрепљени с душом чистијом и племенитијом. Али, у скоро је његова радионица постала за нас нрава Академија за вештине, књижевност, естетичност и морал. Ми смо му долазили у свако доба и по цео дан, рано у јутру и позно у вече. Стајали смо око њега, гледали га како ради и слушали га. Никада он ни.је говорио о поостачким стварима, којих би чистота била сумњива. Био је весео, свагда ведар, пун досетљивости, пун духа, готов да се слатко насмеје. Никад и ни за тренутак није примио на се улогу учитеља и педагога. Ја мислим да ни он сам није онда био свестан Факта, да нам је постао учитељ и педагог. Скупљали с.мо се око њега као око симпатичног, старијег друга, који несравњено много више зна од нас. Радећи на каквом портрету или на каквоЈ слици, он би нам је сам критиковао; говорио би нам о коректности цртежа, о колориту; сетио би се великих мајстора у живопису, говорио би нам о њима, причао би нам о карактерним особинама њихових радова. Па онда би од једаред узео да нам својим лепим и школованим баритоном пева најкрасније пијесе великих компониста, да нам о њима, говори, и све то тако природно, тако неусиљено да се чинило да ми сами тај разговор водимо. Једна милостива и срећна промисао постарала се да се ова наша самоникла академија развија и да нас изводи на све више равнине, с којих су
1 Н. Искра, 1900. г.