Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

■61

се тшђали све шири и светлији хоризонти. Почели су долазити к Стеви песник Матија Бан, проФесор риторике и поетике Ђорђе Малетић, филолог и естетичар Јошка Бошковић. Разговор ових песника и естетичара с .једним тако високо и свестрано образованим вештаком, какав је Стева био, били су просто неоцењиво благо за нас младе људе. Сви су они опазили с каквом жудњом ми следујемо њиховим разговорима. Ми смо срећни били што можемо своје- слободне часове проводити у таквој средини и у таквом друштву, а они су опет уживали радост у нашој неприкривеној радости, и без сумње још и већу радост, коју сваки песник и естетичар осећа кад с песницима и са естетичарима може да мења своје назоре и своје дугпевно уживање. Стева је тада узео приређивати музикалне и естетичне вечери, на којима се певало и дискутовало по какво питање из књижевности и из естетике. Још пре тих вечери он је нама, својим младим пријатељима, објашњујући Флаксмалове илустрације к Омировој Илијади, готово целу ту епопеју испричао и осветлио. Не ретко нам је декламовао лепше партије из Шекспирових великих трагедија, и обраћао нам пажњу на лепоте њихове. Тако рећи и нехотице он је постао наш мили и велики учитељ. Кад је већ и сам увидео тај Факат, онда, да би заокруглио наше васпитање, он нас је почео учити цртању и гимнастици. Тако смо ми од 1858. до 1860. год. били срећни да бесплатно пролазимо кроз једну школу, која је злата вредела, и којој ни пре тога ни после тога равне било није." Ову изјаву благодарнога ученика не бих овде забележио да у њој не видим благу и човекољубиву опомену за све нас наставнике, управо један унут: шта наставницима ваља чипити да им се ученици свестрано образују и васпитају, да од својега ученика направе целога човека. Кад се узме у обзир још и та истина: да наши ученици изван школе мало имају прилике да добре и рђаве стране савременога друштвенога живота правилно познаду и да се у њииа умеју наћи како треба онда овакому утицају школе на омладину ваља још више ићи на руку. Коликоје младому човеку потребна овака школа лено вели исти писац: , — — — Били смо у петом разреду гимназије и у најкритичнијем добу младости. У нама се душа будила, али уз њу и анимални инстинкти. Не дајући себи рачуна о својем душевном стању сви смо осећади да се у нама води борба између внших и нижих пожуда. Нико од нас није могао зиати како ће се та борба свршити, нити ко ће се од нас приволети небескоме, а ко земаљскоме дарству. АтмосФера, којом су ђаци виших разреда београдске гимназије онда дисали, друштвени кругови у Београду, у којима се већина њих могла мицати, пре су слутили на победу земаљскога царства." Гимнастика у школи, удружена с песмом, с музиком, са сликарством и с лепом књижевношћу чини најбољу школу, кроз коју младић