Prosvetni glasnik

34

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИЕ

штем, лоптом, дрвеним штаповима, каменом; изласком у поље, скоком, трком и т. д. Па и у самој учионици, када се добро проветри, може се, наизменце, с мањим одељењима, вршити телесно веџбање. Кад год .је лепо време то се може чинити у дворишту, у пољу, на оближњем брду. ГТробуђена воља у ученика за телесним веџбањем неће се зауставити само на томе: да се ученици веџбају само с наставником, на часу. Брзо ће телесно веџбање постати навика, и они ће и код својих кућа потражити забаве у слободној гимнастици. Рано устајање и рано легање уз паметну економију у времену — даће ученицима увек довољно потребне доколице да се телесним кретањем окрепе у чистом зраку и да с већом вољом и с одморним умним моћима после приону за студије ... Дајући велику цену речима оца немачке гимнастике — Јана: да је учитељ гимнастике најближи омладини, треба телесно веџбање прихватити као средство за васнитање национално и морално. Познато је колико је сва,ка омладина жељна да, пре времена, заплива у таласе ваншколскога живота, и коликој је оиасности, тога ради, изложена. Само блиски додир с одушевљеним и честитим људима спашће бујну и неразмишљену младост — а ко је најближи младићу, него његов наставник ? И да ли ће се тај утицај моћи постићи непрестапим моралиеањем и сухопарнрм причањем ?! Боже сачувај! Наставник мора на ученике утицати од прилике онако, како је, но причању Ч. Мијатовића, то чинио С. Тодоровић са својим добровољиим ученицима. И за што је у нас пре времена толико младих стараца ? За то што се омладина и сувише рано, а можда и сувише много, одаје озбиљним иословима, разноврсним дубоким етудијама које расејавају и убијају младости ону Богом дану свежину. Веома је поучна она народна прича о једном цару који је, видевши децу како се играју но нрашини и сам нристао уз децу: да, као цар, накнади оно што му је у детињству забрањивано! Све у своје време! Наш народ лепо каже: „П1то ниЈе било у младост — биће у старост !" Јеванђеље вели : „Подајте Богу божје, цару царево," а савремена педагогика то исто тражи и за децу: -Деци — дечје..." Многи се родитељи радују што имају децу озбиљну, и хвале се како њихова „добра деца" осим књиге неће ни за што друго да знају. Да пустимо нека нам о томе проговори човек, који је баш због сувишнога умнога рада, за младости, запустио своје телесно развиће, и ире времена легао у гроб. То ,је даровити нреводилац Хекла, пок. А. Радовановић. Ево гата он вели о тој даровитој деци: „— — — Господин X., рач^новођа, има једно геџаво детенце које је у школу дао. Он је строг, и дете његово мора бити „као светац". Доиета: не ирође ни један Петров дан, а да се не донесе по један „похвалителни" лист, који би се одмах урамио. Мала је добивала хи-