Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

71

е = типа: е (кратко и дугачко, дакде два различита гдаса), а, о (кратко и дугачко, дакде два разна гдаса). и ненаглашено 0: ВеИ (кратко е), Вее1 (дуго е), 1>а1е, НбИе (кратко о), Ноћ1е (дуго б), в-едеГ (з; друго е је дуго е). Наместо да у тим речима ученик изговори на шест разиих иачина глас е, он ће то учинити само на )едан-једиии, а ако учини на више, онда ће то бити увек само на сраски начии, не немачки. По старој методи, дакле, све што личи на е читају и говоре учениди и настаиниди као е, ади ово е, није немачко, него сриско или боље, различно сраско, ирема томе одакле је којп ученик. Све, што личи на е скуиљају у један заједнички, апстрактни тин, који се носле производи на српски, не на немачки или на туђи начин уопште. Узмемо ли сад, да овај или онај тип некога гласа може представљати пуно гдасова или бар неколико, то онда по овој методи нде нешто налик на алгебру, где а или 1/ или с представљају разне количине. Разлика је само у томе измеђ типова-гласова и алгебарсхих слова, што овде једно слово представља све могуће бројеве, а таио само известан број гласова. Али и код овог и код оног начива све се своди на аастраховане количине и у томе и јесте та сличност. Овако је по старој методи и са српскич. На часу тога језика сваки ученик сасвим слободно уноси гласове свога наречја у српски књижевни језик и то нико не замерава. Од љега се траже »правила« за »акденат®, али кад говори, онда може слободно уносити у српски књижевни језик квалитет и квантитет, интонаднју (оно музичко код језика) и акденат свога дијалекта и то и онда кад говори о тим аравилима и наводи аримере. Главно је да се знају »правила*, из »науке о гдасовима' п да се зна написати свака реч, а како ће се »изговорити'% т. ј. Фонетичка страна, сасвим је нешто споредно. И у српском, дакле, не само у туђим језицима, по старој методи не пази се на правилно произвођење српских гласова, него се узимају типовигласови с каквим му драго Фонетичким еФектом. Свему овоме био је узрок тај, што се стара метода осннвала на старој граматиди, која није знала за Фонетику или физиологају гласа, пошто је ова постала управо тек последњнх тријестак година. Стара наука о гласовима била је управо наука о словима, не о гласовима. Кад ученик пређе овако азбуку и правила за изговор, онда »учи« иоједнна граматичка правила. Затим се узимају речениде на туђем и матерњем јсзику, које чине мале засебне делине, без везе међу собом и које су штампане у самој кљизп-граматици или одвојено и учепик се »вежба 8 и »утврђује® у »наученим« иравилима. Иде се, дакле, од иравила к аримеру, не обрнуто. При том, не узимају се речи, које одговарају духовном развитку ученика, него оне, које су потребне за илустровање дотичног правила. Овако се иде после све даље и дубље у граматику и ненрестано се само преводи — с матерњег на туђи и обрнуто. Граматика се не оставља и кад се пређе на везану дектиру, т. ј. на приче, одисе, одломке из разних писаца ит. д Граматика, дакле, по старој методи царица је целе језиковне наставе. То је дошло отуд, што се мислило, да граматика изоштрава разум : ко овјко ревносно и опширно учи њу. мислило се, да ће бити у стању боље судити и закључивати о свему и свачему, дакде, и о ономе изван језика. То је оно, што се у педагогији означава као теорија о формалном образовању. Самоук неће овако радити. Њему граматика треба да буде не дарица, него слушкиња при учењу језика. Јер. језие се не учи из гр 'гматике, него из самог језика. Отуд, он неће учити њу одвојено и систематску, т. ј. онпи редом, како се она излаже у књизи-граматици. Још мање ће је учити опширно или још и напамет, на макар и „с размишљањем", јер ту никакво размшпљање апсолутно пишта не помаже. Уместо тога учиће граиатику индувтивио, т. ј. вежбаће се у граматиди на појединим читаначким чланцима