Prosvetni glasnik

72

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

уонолико, уколико иружају грађе за тај посао, и само најважније треба да узме. Најважније из ње, сем Фонетике, јесте најпотребније из Флексије и најкрупније из синтаксе. Ко је непомирљив неиријатељ граматике, може елободно ова вежбања знатно смањити или их потпуно изоставити. Граматика је несумњиво корисна, само не за свакога, н. п. за деду и оне, који не знају добро граматику ни рођеног језика, није никако. Самоук (и сваки други), који сасвим не би узео граматику, мање би погрешио, него ли кад би је учио одвојено и систематску, кад би је узео опширно, кад не би сам долазио до граматичких правила рођеним посматрањем живих појава у правом језику, т. ј. у читаначким чланцима и у лектири уопште, што све продставља угледе овог или оног језика. Овако, уосталом, ради и научник. Он прво посматра сам језик из књига или из живих уста, па тек онда вади из тога посматрања и из језика граматичка правила или граматику. У томе се састоји индуктивна граматика. У томе је и оно старо и признато од иримера к иравилу, а не од иравила к иримеру. Самоук, дакле, ако хоће граматику, нек је сасвим не чита и нек не учи готова, туђом главом постављена правила напамет. Он може, нарочито> ако добро зна макакву другу граматику (н. п. српску, француску и т. д.), почети баш и тиме, ако хоће, што ће прочитати један део граматике или још боље целу. Тиме би се упознао с оним, шта му ваља посматрати у језику, Али, само толико. Даље неће дангубити око празног механизма, што се зове граматика. Зато нразног, што ни најпотпунија граматика ни близу не значи исто што и језик и што она нема много значаја за практично изучавање језика, т. ј. да. се научи говорити и- разумети неки језик. Читанка је језик, а не граматика. Шта више, он може чешће ирочитавити граматику, али никако не учити је. То би било исто што и морити памћење. Макако добро знати сва граматичка правила, ипак још то не значи знати граматику. Врло често баш онај, који одлично зна граматику, не зна ни издалека ни најважнија правила тако, да их може одмах изређати. Уместо тога, нек иде у сам језик. Нека га посматра и нек сам одатле проналази правила. У граматику одлазиће само онда, кад тражи нешто нарочито при граматичким вежбањнма или кад хоће да види, је ли добро извео неке граматичко привило сам из лектире. Исто тако и ради тога, да зна, шта му ваља и кад прећи на онисани начин из ње. Еад би самоук добио учитеља, који ради по ноној методи, онда би опет чорао сам, само уз његову припомоћ, тражити граматичка правила, а граматику-књигу никако не би ни добио у руке све дотле, докле индуктивно не пређе целу граматичку грађу, колико је наставник одредио. Књига-граматика, дакле, нек му служи само као упут за рођено граматичко истраживање. Из граматике, уз то, ваља да узме само најбитније, без чега се не може бити, али само на основи рођеног иосматрања и упоређивања, суђења и закључивања. Готово граматичко правило научено напамет, ништа не вреди и лако се заборавља. Напротив правило, до кога се дође рођеним трудом, никад се не заборавља или бар врло тешко.