Prosvetni glasnik

520

ШООВЕТНИ ГДАСНИК

не. Васпитајући се дотле у крилу природе, у еел.у, Емил оддази у град штетнога укуса, — у Париз, где ће о многои чему имати да размпшља ! Посде рђавих утисака у Њгризу, Емил. ће наћи одмора у читању класика, чији су производи, нарочнто Демостенови, пуни доброга укуса и лепоте. Женидба Емила са С офијом (V. књига) даје Русоу повода, да проговори о жзнстм васнигању. Томе васпитању даје Русо много мању вредност и мање потребе но мушкоме, стога, што је, по Русоу, главна задаћа женскиња, не да буде лице, које ће самостално да лисли и такође самостално да ради, него, да буде добар друг свога мужа, чији ће погледи и чија ће религија бити у исто време и њени погледи и њена религија. Васпитач огтаЈе још неко време крај Емила и посде његове женидбе. Најзад, Емил му говори: „Ви сте довршили своје дело, сада ћу ја сам поћи вашим нутем". Емил постаје отац и он је тако васпитан, да никоме другом не може предати своју свету и дивну обавезу — васпитати свога сина. Васпитач, предавши се сав своме делу, учинио је сада самога себе излишним. Роман Русовљев заслужује особиту пажњу стога, што је он полазна тачка нових погледа у историји педагогике. Све пре њега јесте само припремни период. Покрет, који је створио Русо, продужује се до наших дана. Па и ако је доста узимао од својих прзтходника, има нешто ново, што нам је он завештао. То ново — то су односи према свету дечјем, које је он увео, потребе ■— гледати и ценити у детету доте. Много од тога, што Русо говори поводом потребе остављања слободе развића самоме детету, многи од закључака, које он чини на основу здравога разума и искуства, захтев познавања самнх ствари, захтев Факата, а не речи, захтев љубави према деци и т. д. и т. д. чине нам се данас саме по себи разумљиве ствари, азбучне истине. Ну то, што су оне постале азбучним истинама, ваља, највише захваЛ.ИТИ Русоу, захвалити му, зато, што су његове мисли са од .шевљењем усвојили његови савременици. Разуме се, да, као што је то често бивало код Русоа, није прошло ни у „Емилу" без великих противуречности. Главна је међу њима та разлика, што Емил, који је морао бити образац природнога васпитања, васпитања, које оставља пуну слободу самосталноме развићу природних циљева у ученику, изгледа у самој ствари као лутка, која се механички креће у рукама свога вештога васпитача. Повлачећи овај или онај кончић васпитач креће свога ученика не таио, куда га вуку његови природни задаци, но тамо, куда хоће он, т. ј. васпитач. Емил је — продукт потпуно вештога, али не и природнога васпитања. Мното је несугласица и у захтеву, васпитати човека путем култивисања, у нрвом, доста дугом добу, искључиво љубављу према самом