Prosvetni glasnik

532

ПРОСВЕТНИ Г.1АСЛНК

вати, ни често допуштати и даскати деци, — то изазива код њих непоштоваље родитеља. Еад дете неће да учини ништа пријатно нама, не треба ни ми да чинимо што год пријатно њему, иначе ће се код њега развити егојизам. Култура и дисциплина састоје се, но Канту, у развоју сиољашњих навика и душевних моћи. Дете мора развити у себи лакоћу кретања г мора умети само удесити просту игру. Један од грехова сколастичке културе или школскога образовања јесте то, што оно не познаје слободу игре, него насилно навезује посао на посао. За културу душевних моћи најважније је то, да се свака од њих култивише не сама по себи,. него у вези са другима. Ниже душевне силе саме по себи немају никакве вредности. Тако, врло мало вреди човек, у кога је добро памћење и оштроумље, алл мала способност расуђивања. Развијајући памћење, треба га занимати искључиво таквим предметима, који имају вредности за стваран живот. Памћење се одржава записивањем или нацртавањем онога, шго треба упамтити. А за развиће разума ваља применити сократовски метод, т. ј. не усађивати у човека извесне појмове, него их извлачити из њега. Задаци се моралнога или практичнога васпитања састоје, у главном, у развићу моралнога карактера путем отклањања страсти, укроћавања прохтева, да не би и они прешли у страсти, и навикавања на оскудицу и трпљењо. Затим је важно пазити, у интересу развића моралнога карактера, да се свака дата реч и обећање испуне и да се свака задаћа, за коју се човек прихвати, изводе до краја. Дечје дужности, како у односу према себи, тако и према другима морају бпти, по могућности, разјашњене примерима. Међу обавезама, које се односе на друге нарочито се мора истаћи обавеза чинити добро људима; мора се сузбијати развиће зависти и недостојно мисли. Треба износити пред децу свагда правилне основе за њихово владање и износити их у таком облику, да буду разумљиве за децу. Што се тиче средстава, којима треба утицати на развиће моралнога карактера, Кант стоји у томе смислу на индивидуадистичкој тачки гледишта, што је у вези с његовим учењем о слободној вољи. Кад би било апсолутне слободе воље, кад се поступци не би управљади по сдоженоЈ групи многостраних утицаја, онда би потребно објашњење етичких појмова доведено до очигледности бидо довољан стимуд за нормално опхођење. Ну стога што апсолутне слободе воље нема и владање се унравља према многим околностима, углавном по утицајима наслеђа и средине, те зато, у ствари и брига о развићу мораднога карактера постаје куд и камо мучнија него што је једно објашњење етнчких појмова. Гете, као што ћемо видети мадо доцније, много је дубље, но Кант, ушао у битност тога питања.