Prosvetni glasnik

414

ЛУОСИЕПШ 1МАС11ИИ

На против, у ствари зкачи као велики губигак на сграни усмене речи, ако се једна врста њезина скоро потиуно отргне испод њених закона. Свечан говор, нроповед, свечано предавање, беседнички излив на подитичком скупу. у на))Одним представништвила, у главноме није ништа друго до говорење писане речи. Ако ипак не гдедамо на овај нарочити један случај, куд и камо су многобројније оне појаве. где се закони усмене речи показују у писаној речи. Овде нам се не јавља једнолико развиће ; има разлика ио нростору и времену, по врстама говора, па чак и по граматичким саставним деловима. Са мало муке усмени говор може однети иобеду над реченичнпм склоповима, који су продрли из латинскога, а нису нашли чврста ослонца код сличних појава у самоме немачком. Тако акузатив са инфитивом , који се од 15. века у немачком беше одомаћио, ие може сс наћи доцни.је но до Лесинга. И стављање глагола на крај реченице, што је дошло под латинским утицајем, издржало је јуриш усменога говора. Оно исгина није одбачено, али је ипак јако уздрмано у својој моћи. А прн томјеутицала још једна нарочига прнлика. Немачке реченице што су дуже то су више добиле у обиму, нагомилавањем одредпица, огромном употребом апстрактних речи са потребним донунама. Из тога је за усмени говор настајала често велика невоља: последња реч, којом је ваљало завршити реченицу, била је сувише кратка, није била довољно звучна, да одржи равнотежу са гомилом претходних одредница, да учини могућним снажан звучни завршетак реченични. У овоме су тако полагали, што су тај завршни доо реченпчни правили већим. Тако се између осталога дошло до онога много надападанога облика придевског; више се ннје говорило: с!ег Уегћги!' с1ез 8'сз1егн аћ§ећа11еиеп Уег.чаттћшо- \уаг § ш 1 ј;8(л §, већ: ег уаг 0111 дппзИ§ег'. Или су прибегавали описивањима: неко ннсмено пређе је бивало сасвим просто уег1езеи; сад: котт1 еа гиг Уег1е8ип»; сад се но велн : ез \у1гс1 1шЦе1еШ:, већ гиг Кепп^пјз §е1)гасћ1, не ћезсМобзеп, већ 211111 Везсћ1изз егћо1)еи. Илн се на нослетку налазила номоћ на пољу реда речи: глагол је морао напустити место, за које није био дорастао, а друге одреднице дошле су на крај реченици. Природно је, да се такви утицаји уемснога говора не показују подједнако у свима врстама књижевностн. Нонајмање се внде код историскога приповедања, којс мирно тече, и код научнога разматрања: каткад су врло јаки у разговорима у новели и роману, а пре свега у драми. Нијо све, што се црпз из пунога врела непосреднога живота, није све, што је народно по бићу и по облику, није то све с тога и 1 Прп тол су дабоме утицали и други разлози; упор. 1д1ега1игМ. §егт. и. гош. Р1п1. 1893, стр. 93.