Prosvetni glasnik

514

11росвбтпи гласник

лоном, људи су са сажељењем гледалп за младим, леиим човеком са духовитим очима, вако, као од Бога заборавл,ен, лежи у својим колицима. Тада још нико није ни слутио, да је то човек, о коме ће сва Немачка да говори, човек којн ће бити циљ непријатељских нападаја али и обожавања од стране својих саплеменика. Мајци његовој билс су очи пуне суза, кад год је са мном о своме сину говорила. То су биле сузе саучешка и дивљења. Али и он је јамачно био један од најбољих сннова, кога је у опште једна мајка имала. Ја сам једном приликом покушао, да стару госпођу утешим, рекавши јој, да њен енн не би ни позпао таленат. који је у њему сакривен, да га несноси.1 болест пије тпко лритиснула. Наранно да.јето била мршава утеха. Ну п болони Хартманови су вре.меном попустили, поиустили су више, него што је он у опште могао очекивати. У доба пашег првог али и последњег као што рекох, састанва, Хартман је сам I за кратко време силазио са својих колпца п онда би се са мном неколико иута горе, доле прошетао. Када би се концерат бањске капеле свршио, Хартман би одмах кући оддазио и легао би, јер се у таквом положају најбољо осећао. Тада би вечорао, обично поврће, и попио би чашу вина. „Ја не смем много јести, јер вако да ми свари сгомак", имао је обичај да каже. Бно је и ваљан музичар. Он је компбновао и једну оперу, чији је лпбрето сам саставио. И девач је био, а имаоје звонак теиор. Једно .јут >о иосади се он за пианино у Курсалону и са нота је иевао неке иесме, које сам .ја комионовао. Када сам се једном ириликом упустио са њиме у дужи разговор о филозофији , ја сам му се пзвињавао због своје стручде неспремности, али он није хтео ни речи да чује о томе тако, да бих ја морао застиђен поцрвенити, када би на овоме месту поновио његове иохвале. Хартман је био други велики филозоф (а први је Шоиенхауер), који је призпао мој филозофски таленат, а такав комилименат морао би годитп и најскромнијем човоку. Говорити је умео о свавој грани науке. Воло је интересаитно расирављао иолитичка и социјалиа иитања. Противно Шопенхауеру Хартман је био велики пријатељ Вагнерове школе и Вагнеровог иравца. Никада нисам могао дознати како је Вагнер стајао са филозофом . Када сам у том смислу управио пигање на једиу ингимну Вагнерову пријатељицу она мп је мрзовољно одговорила: „Зар да Вагнер и са Хартманом има посда!" избрбљавши много којешта о Хартману. Ја сам номислио у себи: 0 ааис(;а лпирИииз и видећи да моје заузимање за Хартмана нема никаква успеха, ја окренем другп лист и почнем причати, како је Хартман велики прнјатељ Вагнеров, пошговалац његове музике и ваио ће му у своро послати своју ФилозоФију. Те моје речи имале су успеха и она оштра опозиција престала је. То је била иста она госпођа с којом сам се ја у једним колима одвгзао на свечану вечеру, која је после прве иредставе .,Нибелушиког ирстена" давата у ресторацијн Бајрајтског Вагнеровог Позоришга „Акавваје молим вас ова зграда преко", запита ме она показујући прстом на једно монументално здање у близини Вагнеровог позоришта: „То је лудница". ,0д куда вам баш сада падају на иамет тако р^ави видеви", рече она љутито. Ја сам јој одговори па то: „Ја госпођо немад моћи, да баварску окружну луднпцу претворим у музичву конзерваторију". А сад да се вратимо Хартману. Неких осам дана провео сам у бањи уживајући у близини тога необичног духа. Интересантно је иоређење са