Prosvetni glasnik

НАУКА II НАСТАВа

459

ника, иридавао је жељену равнотежу својом важиом садржином. Би.10 јо време кад је Косески био врдо иоиудараи, шта вишо, у наонаком поимању правог песништва читаоци су отишли тако далеко, да су због Косеског заборавиди Прешерна. Косески је бивао неразумљив због свог вештачког, необичног језика, узајм.веиог из речника свију гдавних народа. Али ои јо владао богатим, узвишеним, бомбастим стилом и течним, глатким стихом. И ово последње, у оно нуно патриотског одушевљоња време, производило је ватроно дејство, а о садржини нису луиали главу. Трагом Косескога ишао јс већн део песника „ХотЈса" Основни тонови, који су били заједнички у песника овог листа, били су: љубав према отаџбини, династији, католичкој дркви и народној иесми. П|)ешерн је био пао у немилост због љубави према жони. Али љубав према народној иесми већ је удаљила младо покољење пссника од Косескога, који народно песништво никако није иознавао. Потпуно током посништва Косескога пдивао је др. Ловро Томан (1827—1870). Онај исти патриотски идеализам и иста произвољпост у језику и неразумевањо народног говора, које смо видели код Косеског, характеригау и њега. Томан се у познијим својим годинама потпунО одао на нарламентарно поље рада и постао је један од утицајннх посланика. — Под јаким утицајем Косескога био је и Шатија Ваљавац (1831 — 1898) Ииак, његове песме стоје несравњоно више изнад „учитељевих" стихова, нарочито оне, у којима се чује народна песма. Љубав према овој одвела га је научном Фолклору; добио је проФесуру на загрепском универзнтету и сав се посветио славистици. Миришљави дах народне песмо постуино је историвао из песама и ирича Луке Светеца (1826) окамењоно, књижно, надуто мудричоње Косескога. У осгалом, леиом књижевношћу бавио се тај још и данас здрав беложник само у младости; зреле године посветио је јавном фаду. За жаљење је што су непосреднп Нрешернови последници били духовна лица. То су билн Антон Жакељ (1816—1868) и Фрања СветличаИ (1814—1881). Оба су били даровити песници и могли су радитн по Прешерновим традицијама, али су носили мантију и морали су као душевни пастири да се посвете народу; словеначка иптелигенција тада.је још била мадобројна Први је нсвао у народном духу дивне песме епске садржине, други је певао бададе и романсе с народним мотивима и срећно је вдадао и сонетом. — Ватрен обожавалац Прешернове песничке уметноети, и ако не обдарен тадентом, био јејфрапа МалавашиК (1818—1863 . Кад су четрдесете године истакде народ у први ред дневних интореса и Мадавашић је пошао истим путем ко.јим и сви песници „Хоујха": писао је похваде царском дому, богу и отаџбини. Само он није у зредим годинама ностао посданик воћ је остао књижевником и писао јо књижице за народ, већином преводе КристоФа Шмита. Кад мартовских дана поничо у Љубљади позориште и многобро.јни народни кругови