Prosvetni glasnik

380

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

сано цвећеи. Она лриђе ближе и б.аагим материнским гласом стаде му говорити: „Ја сам Калигенија, мати лепоте, дете је моје природа. Из лепоте проистпче љубав; а љубав производи и ужива лепоту. Она се светли и сија у свему оном што је красно, а најчистије у теби, ако мудро, добро и силно будеш делао. Не истражуј источника, и из самих непријатних гласова стварај себи више благогласија. Теби ће бити име Калиас; ти си ме видео, нека ти слика мо.ја у глави остане". Песника те речи коснуше и он се пробуди. Од тада је непрестано имао пред очима слику „Калигеније, матерње љубве, источника све лепоте". У Забавнику за 1818, сусрећемо се поред Хердера још и са овим писцима немачким: Аид Н. 1|аЈ:оп1ате (1758—1831), Рг. \У, Негтапп (1778-1819); К. 81гесИи8з (1779-1844); и А. (1. Ме188пег (1753-1807). Међу њима највидније место заузима ЛаФонтен, разуме се носле Хердера. Али ни он ни.је књижевник ни нрвога ни другога реда, већ можда чак трећега и четвртога. У своје време имао је велики број читалада и поштовалаца, онако исто као и наш Видаковић, али је то доба било и прошло. Данас за њега само знају дебеле историјо књижевности, а некада му се дела по неколико пута прештампаваху, и читаху са неописаним одушевљењем; више моагда но дела ма кога немачког писца. Своју књижевну каријеру отпочео је Лафонтен драмама (нешто оригиналиим. али више преведеним), па је даље наставио приповеткама и завршио романима. Занимљиво је чути његово мишљење о роману уопште, које је он дао у предговору својих приповедака ШоК љубави. Он вели: „Роман је огледало стварнога живота, грађанска епопеја, басна у којој људи говоре и раде са придоданим моралисањем, очигледном наставом о човечјем животу, о страстима које га прате, о тешкоћама на које сваки пол, свако доба и свако стање наилази, у хиљадострукпм замршеностима. У роману је школа самопознавања, морал у примерима, и како ствари сада стоје, готово једина школа, бар за женскиње. То је роман, или би бар требало да то буде. И посматран са тога гледишта, ко би га могао сасвим пренебрегнути ?"" Али то не беше само Лафонтеново мишљење; о роману и приповеци тако је мислила већнна ондашњих књпжевника. ЛаФонтенови списи (особито прииоветке и романи) имали су да послуже младежи као поука кад-се буде налазила у доба када љубав није шала. „Љубав је шала, вели он даље у поменутом предговору, која после извеснога низа година ишчезава, али има једно доба, када она није шала (БЈе

1 УегћепсМ. Б1е Оелтак Лег 1леће I Тће!1, ВегНп, 1799, 5. II, иш! с1апп. 8. IV.