Prosvetni glasnik

НАУКА II НАСТАВА

381

1лес>е 181 кете Роззе), и када настану те опасне године, поуке треба тражити у роману". Што је још карактеристично код овога иисца, то су сами догађаји и карактери које је он узимао, иди из својих доживљаја, и.ли их дедимице налазио међу својим родитељима, браћом, сестрама и пријатељима. Отуда су неки критичари закључили да је ДаФОнтен доста верно описивао живот и да је међу својим сувременицима био некаки реалиста. Да се такво мишљење распоетрани помогла је без сумње она борба коју је он водио са романтичарима тога доба, нарочито са В. Шлегелом, Овај га је највише нападао стога што у своје приповетке и романе „није уносио ни поезије, ни духа, па ни правога романтичнога заноса". А међутим то је у оно време био први услов заједнога писца, ако је желео да се својим читаоцима допадне. Узори, које је ДаФонтен при своме писању у;шмао, били су Голдсмитов Векфилдоки свештеник , Гетеов Вергер и Мајстор Ђилхелм. Па онда често се угледао на Мармонтела и Жан Пола. Према Ђекфилдском свештенику имао је особите симпатије. „Када сам једном био у Дондону, каже он, задивише ме речи једне отмене госпође, која говораше да никада у своме животу није имала лепшега дана од онога, када је ову књигу читала. Али нико да ми не каже, ја и сам знам да је Векфилдски свештеник нешто више од обичнога романа". 1 По месту које би ДаФонтен међу својим сувременицима заузео, долази он између Ифланда и Коцебуа. Избор грађе код сва три писца, у главном ,је исти. Ифланд обрађује породичну драму, ДаФОнтен породични роман. У начину обраде пак више се слаже са Коцебуом. Али га је надмашио благошћу свога осећања и наклоношћу према слабима и пострадалима, за које је мислио да још има поправке. Врлина коју је' проповедао, у већини случајева је иста која се налази и код осталих романсиера крајем седамнаестога века. Када се ЛаФОнтен први пут појавио са својим списима, критичари су га жестоко напали, не само због облика, него и због извесннх шаблонских мотива. Они су тако далеко ишли да му пребацују чак и неку неморалност која у његовим делима провејава, и ако се он снромах увек трудио да „наравственост" буде на првоме месту што ће човеку из њих у очи пасти. Пренирка је, разуме се, око тога биладуга и бескрајна, некада и претерана, али су га противници ипак победили. ЛаФОнтен је био врло плодан писац. Кажу да је написао око двеста свезака, које прича, које романа и разних драмских игара. Али му карактери никад нису добро изведени са психолошког гледишта. Нсто тако недостаје му уметничког јединства и органске целине. Неприродности има доста: решавање догађаја већнном је у супротности

1 Жапч- ипА ВиМегег (Б1е бе-дааИ с1ег 1ле1зе. ВегНп, 1799, ТћеИ IV, 8. 56).